Lifestyle

Depresivna sam i govorim o tome

Mentalna bolest je ništa čega bi se stideo, a takođe nemoj ni da se stidiš da pričaš o njoj. Jedno vreme je i meni bilo teško da priznam sebi.

S obzirom da je 21. vek i da je “upasti u depru” danas kao dobar dan, imam potrebu da napišem tekst o temi koja, realno gledano, nije uopšte popularna danas, kako u medijima, tako i u društvu. Nemoj da misliš dakle da si u depri jer te je riba ostavila, ili ako ti se ne pije večeras sa društvom. Jer tvoja depra i depresija nije isto. Nimalo. Depresija je psihički poremećaj i neće proći tako što ćeš smuvati neku drugu ribu ili tako što ćeš odlučiti da ćeš ipak popiti po koje pivo večeras.

Mogla bih da pišem sada naučni rad o tome zašto i kako depresija nastaje – da pišem o nedostatku transmitera serotonina, koji je ključan za naše raspoloženje i aktivnost, i da pritom uvedem niz medicinskih termina za koje možda nikada i niste čuli (odnosno poprilično sam i sigurna da niste). Međutim, to je stvar koju možeš da pročitaš i na netu, ako želiš. Ono što retko možeš da pročitaš jeste kako to u stvari izgleda, kako je to biti depresivan. Bitno je da shvatiš  da depresija jeste psihički poremećaj i da se leči. I da zahvata veliki broj tvojih vršnjaka. I da niko ne želi da priča o tome.

Veliki depresivni poremećaj mi je dijagnostikovan avgusta 2017. godine. Ono što mogu da kažem jeste da sam pre te moje zvanične dijagnoze, imala čak 5 depresivnih epizoda u roku od dve godine. I da, bile su užasne.

Sećam se da me je prva epizoda zahvatila decembra, čini mi se, 2015. godine. Sada kada vidim ovo 2015, osećam se vrlo čudno. Sve u svemu, to je bio zimski raspust, ja 8. razred osnovne škole i potpuno zbunjena. Ne znam da li je to bilo zbog količine tuge i boli, pomešanih sa beskrajnim brojem ostalih nedefinisanih emocija, koje ja ne umem da imenujem. To je bila eksplozija osećanja – krivica, potištenost, strah,… Sve to me je nateralo da se krijem ispod pokrivača 24\7, da ne napuštam svoja četiri zida, da ne jedem, ne pričam, a u određenim trenucima bilo je potrebno da podsetim sebe da treba da dišem. Samo sam htela da spavam, i to dosta. Jedino tada ovaj haos od osećanja bi se smirio i ja bih se odmorila, pa makar i na par sati.

Uglavnom, ovako izgleda jedna klasična depresivna epizoda, koja traje mesec dana i manje, bar kod mene. Bilo je potrebno nekoliko ovakvih epizoda i trenutak kad sam shvatila da se trudim da preživim, a ne da živim, da bih avgusta 2017. shvatila da možda imam problem. Možda ne mogu sama protiv nečega što je u meni i što je nevidljivo. Možda.

“Mama, tata, imam problem. Verovatno ste i primetili. Mislim da je depresija. Treba mi stručna pomoć”. Zatim sledi odlazak kod psihologa, psiho-test, psihijatar, dijagnoza, lekovi. Naravno, nije sve bilo ovako jednostavno, pogotovu ako roditelji misle da tripuješ depresiju i da je ona ništa posebno, osim neke male količine tuge. “Mala količina tuge”… Da je tako jednostavno.

Sećam se da prvi put kad sam bila kod psihijatra, rasplakala sam se kao nikad u životu. To je bilo olakšanje jer sam našla osobu koja me ne gleda kao devojku koja je utripovala nešto, našla sam osobu koja shvata da imam problem i da će mi pomoći da ga rešim. Ubrzo sam počela da koristim antidepresive koji su mi zaista pomogli. Ja to nisam želela, da se razumemo – nije prijatno kada ti se prvih par dana tresu ruke i kada ne možeš ništa da jedeš od mučnine. Kada odeš sa društvom na neku prekul žurku, a ne možeš ni kap alkohola da popiješ. Ali s obzirom da su lekovi neophodni kada je u pitanju medicinski problem, jebiga daj šta daš.

Sada sam dobro, recimo. Od kada koristim lekove, nisam upadala u epizode i to smatram velikim uspehom. I srećna sam, zaista. Smejem se, dobro sam. Mogu da zamislim koliko tinejdžera se osećalo, ili oseća se ovako, a ne priča o tome. Ne mogu nažalost da odgovorim na pitanje zašto ovo pogađa toliki broj tinejdžera, ali jedno mogu da vam kažem:

Mentalna bolest je ništa čega bi se stideo, a takođe nemoj ni da se stidiš da pričaš o njoj. Jedno vreme je i meni bilo teško da priznam sebi, a kamoli drugima, međutim u jednom trenutku shvatiš da će upravo tvoje “Ja imam depresiju, i veruj mi nije nepremostiva” naterati tvog druga ili drugaricu da i on potraži pomoć i da ne dozvoli depresiji da bude jača od njega.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *