Modern art

Mladi i sedamdesete

Tinejdžeri sedamdesetih nisu blejali po kraju, niti su išli na žurke i zabave koje mi danas posećujemo. Naravno, i oni su se zabavljali, ali na malo drugačiji način.

Zlatne godine – prva asocijacija na sedamdesete, onima koji su živeli tada, a i nama koji tripujemo da su one bile pre najmanje pet vekova. Ja kada čujem “sedamdesete’’, odmah pomislim na fantastičnu muziku tih zlatnih godina. Iako nezamislivo, kul je kad skapiraš  da ipak postoje tinejdžeri koji u 2018. godini i dalje žive u vibracijama tih vremena.

Za one koji bi rado da osete upravo te vibracije i da se odvoje od današnje, nazovimo muzike, Youth Vibes izdvaja sledeće kompozicije:

Sama po sebi, melodija Bijelog dugmeta, osnovano početkom sedamdesetih, govori o najdubljim osećanjima, pomalo i o našim snovima, a opet nekim skrivenim porukama prikazuju sliku stvarnosti.

Pomalo elegična, ali ipak moja omiljena pesma ove izvođačke grupe – Sve će to, o mila moja.

A zatim i Sve još miriše na nju – pesma koju je svako od nas poslušao barem jednom. Sedamdesete se završavaju nastankom novog rok benda Riblja čorba koji je velika suprotnost malopre pomenutnom Bijelom dugmetu, ali to ne znači da ova grupa nije privukla ogromnu pažnju i simpatije slušalaca. Od malih nogu uživala sam u Borinom glasu dok peva stihove Lutke sa naslovne strane i maštala o tome da upoznam tog uvrnutog čoveka duge sede kose i neobičnog glasa koji prosto izaziva ludosti u našim glavama.

Pored Lutke sa naslovnih strana koja je, uzgred, prvi singl Riblje čorbe, Bora je iskomponovao i otpevao još mnogo pesama. Evo nekih sa albuma Kost u grlu:

  1. Ostani đubre do kraja
  2. Rokenrol za kućni savet

Ali sedamdeste nisu samo u muzici.

Da li i ti ponekad osetiš te vibracije?

Svakodnevno su dominirale košulje, široke farmerke, poznatije kao zvonarice i uredno zalizana kosa kod muškaraca. A za večernje izlaske, devojke su se odlučivale za lepršave haljinice, cipele sa niskom potpeticom, a u kosi su uvek imale poneki ukras.  

A tek filmovi i serije u kojima iznova uživamo kad god ih gledamo? Iako su snimani u veoma lošoj rezoluciji, sa slabom opremom, ipak su to sami počeci legendarnih karijera naših najcenjenijh glumaca. Jedan od verovatno najpoznatijih filmova bivše Jugoslavije jeste upravo prvi od deset delova Ludih godina (Žikina dinastija). Iako je zastareo i prevaziđen, ovo je ipak film uz koji se svi slatko ismejemo.

Nešto drugačiji i ozbiljniji jeste film Otpisani, snimljen nakon emitovanja istoimene televizijske serije. Film prati avanture Prleta (Dragana Nikolića) i Tihog (Voje Brajovića) kroz Drugi svetski rat. Svi smo se sigurno divili hrabrosti i karakteru dvojice glavnih likova.

Tinejdžeri sedamdesetih nisu blejali po kraju, niti su išli na žurke i zabave koje mi danas posećujemo. Naravno, i oni su se zabavljali, ali na malo drugačiji način. Današnje diskoteke tada su se nazivale igrankama i moglo se reći da su bile slične današnjim mestima koja mi posećujemo kada želimo da se zabavimo i iskuliramo. Naravno, za one koji su više voleli boemski život i tada su postojale kafane u kojima se moglo uživati uz muziku kafanskih svirača.

Ovu priču ne mogu da završim, a da ne pomenem barem jednog književnika tog doba. Ivo Andrić, jedini srpski Nobelovac, je 1961. godine za roman Na Drini ćuprija upravo dobio nagradu za književnost – Za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje.

Za sada ćemo zatvoriti vrata ovih zlatnih godina i vratiti se godinama u kojima zapravo živim – slušati Mariju Šerifović, gledati Montevideo, ići na rejvove i provoditi se najluđe. Ali uvek ćemo se na kraju vraćati u vreme, “pet vekova” daleko od nas.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *