Dan pre polaska u Sloveniju, 25. avgusta, sam se pozdravljao sa prijateljima, pokušavajući biti veseo i ne plakati, samo da oni ne bi bili tužni, da osete krivicu jer me puštaju samog, uprkos tome da se znamo dugi niz godina. Put automobilom je bio predug ili se meni činio predug jer sam bio potpuno slomljen. Posle 10 sati vožnje, konačno smo stigli u novi, tada apsolutno nepoznati grad, Maribor.
To je drugi najveći grad u Sloveniji, sa svega 150.000 stanovnika. Prva dva dana je bilo zanimljivo, šetnja, obilazak, relativno upoznavanje grada, ali sve posle ta dva dana dosadno i monotono jer nikoga nisam znao, bio sam sam skroz. Jednog popodneva sam rekao roditeljima da hoću trčati do moje škole, da imam GPS ukoliko ne znam gde treba da idem jer mi je bilo jako dosadno. Tako je i bilo.
Trčao sam i negde kod centra je trebalo da skrenem levo, međutim, ja sam nastavio pravo ne gledavši u telefon. U samom centru grada, video sam trojicu momaka kako mi se približavaju. Pitali su me nešto na slovenačkom, ali ništa nisam razumeo, iako je slovenački donekle sličan srpskom jeziku. Upravo to sam i odgovorio.
Na to me je momak pitao odakle sam, pomalo sam se zbunio jer nisam očekivao dalju konverzaciju, ali sam mu ipak odgovorio. Prasnuli su u smeh kada sam im rekao da sam iz Srbije. Jedan je bio Makedonac, drugi Srbin, treći Slovenac. Kao neki vic.
Filip, Slovenac, me je zamolio da mu kupim cigare jer on ne može pošto je maloletan. Ali i ja sam bio takođe. Nastavili su da me zapitkuju odakle sam, koliko sam dugo ovde i zaključili da očigledno ne poznajem nikog. Pitali su me hoću li sa njima da produžim i ja sam prihvatio, iako pojma nisam imao ko su oni. Danas, posle 8 meseci, mi se i dalje družimo i to smatram sudbinom. Jedna promašena ulica me je upoznala sa ovim ljudima.
Srpske vs slovenačke škole
Prvi dan škole je bio čudan, kao da prvi put polazim u školu. Bio sam šokiran veličinom i higijenom, a posebno detaljima i tepisima o kojima naše državne škole mogu samo da maštaju. U pitanju je II Gimnazija Maribor. Trebalo mi je 10 minuta da pronađem put do svoje učionice. Konačno kada sam je našao, na nekom od stolova pisalo je moje ime i tu sam seo. Čekao sam još 10 minuta i to je bilo najdužih 10 minuta do sada.
Kada je razredna ušla u učionicu, razumeo sam samo njeno dobar dan, ime i da predaje geografiju. To me je ubilo u pojam. Činjenica da je to osnovno nešto i da tek slede nepoznati termini malo me je ubilo u pojam. Veliki odmor u Sloveniji traje kao jedan školski čas, odnosno 45 minuta. I s kim ja da provedem toliko vremena?
Setim se da je prijatelj iz Srbije popodnevna smena u školi, pa sam ga pozvao da ubijem dosadu. Dok sam se vraćao sa velikog odmora, hodajući do drugog sprata, jedna devojka iz mog odeljenja mi je prišla. Pitala me jesam li 1E, na šta sam ja potvrdno odgovorio. Predstavila mi se – njeno ime je Zala. Bilo mi je čudno jer sam navikao na imena poput Anđela, Anja, Sara, Milica… Zamolio sam je da mi ponovi, ali opet nisam razumeo pa sam samo potvrdno klimnuo glavom i prerdstavio se. Sada ona mene nije razumela, pa sam morao da ponovim. To je trajalo svega 15ak sekundi, ali sam ja jedva čekao da završim razgovor jer me je bio jako veeeeeliki blam.
Na času slovenačkog me je momak iz odeljenja, Aljoša, pitao Crvena Zvezda ili Partizan. Bilo mi je drago jer sam već u toku prvog dana stekao neka poznanstva. Takođe stav svih profesora me je oduševio, jer su svi uvek dobre volje i jako profesionalni, uprkos problemima van škole.
Zanimljivo je da kod njih imaš samo 4 testa i odgovaranje u celoj školskoj godini, za koje ćemo unapred znati datum. Mislio sam da je to lakše, ali sam posle ukapirao da to znači više gradiva za jedan test. To se malo kosi sa mojim načinom učenja na koji sam navikao…
Početak je brzo prošao jer je bilo novo okruženje. Posle nekog vremena sam ukapirao da treba da uživam u stvarima koje imam, da učim jezik, upoznam kulturu i običaje i stičem prijatelje kako bih se osećao komfornije i zadovoljnije.
