180 stepeni Connect Kragujevac

180 stepeni: Život bez života

I onda prihodi budu jako visoki za našu državu, i onda sebe lažeš novcem da si srećan i zadovoljan, iako nemaš oca pored sebe.

Kao juče da je bilo, 8. novembar 2011. godine, kod kuće haos, drama, plač mlađe sestre i mene jer tata odlazi da radi u Sloveniju, ne shvativši tada da on ide samo zbog nas dvoje. Od prvih komšija pozajmi stotinak evra kako bi nekako otišao u inostranstvo da radi, međutim radiće bez papira, stavljajući sebe i svoju porodicu u veliki rizik, ali drugog rešenja nije bilo. Šta je drugo mogao da uradi sa primanjima od neredovnih 200€ mesečno, dok mama ne radi?

Ništa, ni za najosnovnije. Samo tri dana pre toga, zove ga najbolji prijatelj, koji je tada već živeo u Sloveniji da odmah dođe, da im odmah treba radnik, ne razmišljajući o posledicama odlazi u inostranstvo, gde mu plata naraste na dosta veću nego što je bila, ali najbitnije od svega, bila je redovna. Sećam se kao juče da je bilo, ekskurzija u prvom razredu osnovne škole, destinacija Divljane,. Roditelji mi pričaju kako se ja ne bih snašao tamo, da se lako razbolim, da sam previše vezan za njih i oni za mene da bih išao 7 dana bez njih, ali da bi me rado pustili. Šta je zapravo istina? Hteli su da me puste, sve bi bilo super, ali nisu imali čime to da plate i morali su da izmišljaju bilo šta samo da se sedmogodišnji klinac ne bi osećao drugačije.

Otišao je kada sam ja imao osam godina, a sestra samo četiri, samo da bi nama omogućio sve stvari koje njemu nisu mogli njegovi roditelji dok je bio mali. Pre toga sam bio srećan, imao drugove, nisam imao obaveze, nikakvih problema, ali se u mojim očima svet rušio. Sama pomisao da će taj neko biti tu preko skype-a, ali te neće moći zagrliti jer je 800 kilometara udaljen, me je ubijala iz dana u dan.

Kada bi on došao u Srbiju, uvek bismo se posvađali. Užasno me je grizla savest zbog toga, umesto da uživa u vremenu sa nama posle dva meseca, ja ga iznerviram, iako mu je teže nego meni. Posle četiri godine dobije ponudu za Nemačku, bez razmišljanja ode i onda prihodi budu jako visoki za našu državu, i onda sebe lažeš novcem da si srećan i zadovoljan, iako nemaš oca pored sebe. Verovatno je to razlog mog druženja sa starijim drugovima, u njima sam tražio zreliji karakter, iz kojeg su mogli da me nauče nešto, jer su dosta iskusniji i više prošli od mene. Nažalost sam bio prinuđen da prerano shvatim neke stvari, koje nisam želeo da shvatim.

U školi sam uvek bio jedan od najboljih zato što sam uzeo za idole svoje roditelje, samo u kontra-efektu. Nisu završili neke dobre škole i mučili su se dugo dok se tata nije žrtvovao za nas i patio sam u inostranstvu. To me je motivisalo da učim, trudim se, steknem znanje i budem najbolji, da se ne mučim kao moji roditelji. Na primer, šah igram od svoje 5. godine i bio sam drugi u Srbiji, na šta su moji roditelji bili jako ponosni. Na prijemnom ispitu na kraju osmog razreda, za koji se nisam spremao ni sekundu jer sam znao da idem u Sloveniju, sam imao 91 poen. Uprkos tome što sam posle svakog testa izašao prvi posle 45 minuta.

Uvek su bili ponosni na mene, ako bi bili tužni jer nismo svi zajedno, napravio bih neki uspeh kako bih im video osmeh. Pored sve te patnje, često sam dobijao komentare kad bih se požalio da sam tužan, da ne brinem jer imam dovoljno novca i da bi dosta ljudi želelo to, a da je ostalo prolazno. Najgluplja rečenica koju sam u životu čuo, nisu mogli da se uporede zagrljaj sa njim i neki prolazni papir, koji je u 90% slučajeva potrošen na nepotrebne stvari. Jedan od najneprijatnijih osećaja u detinjstvu, jer postoje stvari koje nijedan novac ne može kupiti. Dosta puta sam bio u situaciji da plačem jer nedostaje, a ja ništa ne mogu da uradim, iako bih rado. Jedan od dva najgora perioda u životu, imam sve, a dosta toga mi nedostaje. Ukapirao sam da u životu ne možemo imati sve tek kada sam se preselio u Sloveniju, kada sam sa ocem, ali bez dugogodišnjih prijatelja.

Koliko god se žalio na stil života pre Slovenije, taj način života je bio jedan od najlakših i najbezbrižnijih. Na život, u kojem je otac 90% vremena odsutan, sam navikao tako da mi posle određenog vremena nije smetalo. Za naše standarde živeli super, lepo se razumeli, odličan učenik, ali neozbiljan. Ne zna da se nosi sa sobom, ne zna šta je problem jer je navikao da sve dobije na gotovo, nikad se nije mučio. Međutim moj karakter i ličnost su se promenili za 180 stepeni za provedenih 7 meseci u Sloveniji.

Vreme koje sam provedeš, bez igde ikoga, te tera na svakakva razmišljanja, stvaranju vizija, planova za bilo šta. Susretao sam se sa velikim problemima na početku godine, sam ih rešio, počeo da razmišljam o svojim obavezama, jer i pored toga što sam u srednjoj školi, učim na drugom jeziku i treba mi malo više vremena. Takođe jedna jako vidna promena je da sam pre imao predrasude o nekim drugim narodima, međutim sam u Sloveniji ukapirao da smo svi ljudi, da svaki stereotip dolazi iz glave iz svima nepoznatog razloga. Iako ne možemo generalizovati takve stvari, samo to bolje ukapiraš dok živis u takvoj državi, u kojoj ima različitih naroda.

180 stepeni biće moja rubrika gde ću ti govoriti o svom životu u Sloveniji, životu koji se zarotirao za 180 stepeni.

Leave a Reply

avatar
  Subscribe  
Notify of