Na današnji dan prošle godine, rešila sam da izađem u centar grada i radim anketu o slobodi medija, kao i svakog 3. maja. Pripremajući anketu uz prvu kafu, razmišljala sam o tome šta su najveći izazovi u našoj profesiji.
Gledala sam jutarnji program, listala vesti. Sve je nekako bilo uobičajeno. Moj um još uvek nije obradio informacije koje je upijao sa ekrana. U ušima su mi odzvanjale samo reči Beograd, škola, ubistvo, deca…
Danas znam da je to bilo stanje šoka i da sam na najstrašniji mogući način saznala odgovor na pitanje o tome šta su novinarski izazovi. Šok je ubrzo prerastao u strah.
Strah, oprez i odgovornost
U tom trenutku sam dvadesetogodišnjakinja sa tri godine novinarskog staža. Samo nekoliko dana ranije dodeljena mi je funkcija glavne urednice. Nisam se ni upoznala sa svojim zaduženjima, a već sam bila na testu. Za ovako nešto nije mogao da me pripremi ni jedan ispit na fakultetu niti bilo kakvo pređašnje iskustvo.
Verujem da ni kolege koje imaju onolikoiskustva koliko ja imam godina, uopšte nisu znale šta je ispravno. Godinu dana kasnije, shvatam da je bilo mnogo važnije da znamo šta nije ispravno, a šta je važno.
Važno je biti čovek
Često se priča o profesionalnim novinarima i njihovim vrlinama. Dobar novinar je brz, efikasan i objektivan. Malo ko se setio toga da je dobar novinar odgovoran za sve što kaže ili napiše. Na kraju krajeva, verujem u to da je dobar novinar pre svega dobar čovek.
Mislila sam da će se barem tog dana tabloidi smiriti. Kakvi god oni bili, u njima rade ljudi. Neki od njih imaju i decu koju su tog jutra ispratili u školu. Njihova deca su se vratila kući, nečija nisu. Nekome bi to bilo dovoljno da zaćuti, uspori i razmisli.
Godinu dana kasnije, ponovo pitam sve urednike i novinare koji su potpisali senzacionalističke tekstove koji ne samo da krše Kodeks, već odišu lešinarstvom, odsustvom empatije i željom za što većim brojem klikova – kako vas nije sramota?
Dokle smo stigli i šta smo naučili?
Desetine porodica je za dva dana zavijeno u crno. Zajedno sa njima, u crninu je pala i Srbija. U tom trenutku je sve stalo. Za porodice nastradalih više ništa neće biti isto, ali društvo mora dalje, jer ovo ne sme da se ponovi.
Protesti koji su ubrzo usledili pokazali su da postoje oni koji ovako nešto više neće dozvoliti. Sigurna sam da će istrajati u tome, kao što je Gazela imala snage da istraje pod žarom desetine hiljada ljudi željnih boljeg i sigurnijeg društva. Kasno je za praštanje grešaka nastalih usled nemara, ali nije kasno za pozivanje na odgovornost.
Drage kolege i koleginice, budite saosećajni, oslušnite, osetite. Budite dobri ljudi. Za neke stvari ne postoji adekvatan priručnik. Bićete bačeni u vrtlog i moraćete da se snađete. Greške će se dešavati, ali najbitnija je mirna savest kada sve dobro uradite i griža onda kada pogrešite. To je ono što nas razlikuje od druge strane, i onih koji su na pozicijama moći, a koji jednostavno ništa nisu želeli da nauče.
Pamtimo.
3. maj – 8:41, OŠ ,,Vladislav Ribnikar“: Mara Anđelković, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Ana Božović, Adriana Dukić, Ema Kobiljski, Katarina Martinović, Sofija Negić, Andrija Čikić i Dragan Vlahović.
4. maj – 22:32, Dubona i Malo Orašje: Nikola Milić, Aleksandar Milovanović, Marko Mitrović, Lazar Milovanović, Nemanja Stevanović, Petar Mitrović, Milan Panić, Kristina Panić i Dalibor Todorović.
