Anđela je oduvek želela da ide u Japan, i kada joj je majka predložila da ide u internat tamo na godinu dana, odmah je pristala.
Jedna žena odavde je radila za njih i postala nam je slučajna veza. Mesecima smo se dopisivale i slale mejlove, molila sam je da pošalje moju prijavu. Ceo proces prijave je trajao oko šest meseci. Na kraju sam pozvana na intervju zajedno sa još nekoliko ljudi, najviše su gledali ko zaista želi da ide i ko je spremana da ide jer je to bila jako stroga škola čak i za japanske standarde, kaže Anđela.
Vazduhoplovna srednja škola
Anđela je išla u školu Japan Aviation Academy, na poluostrvu Išikawa. U pitanju je vazduplohovna privanta srednja škola, koja je ranije bila vojna akademija.
Oni su neke svoje tradicije iz tog vojnog perioda zadržali, pogotovo kada je u pitanju režim strogog, kaže ona.
Učenje jezika
Anđela objašnjava da se u potpunosti fokusirala na učenje japanskog, a ne na prosek. Kako kaže, stranci su dobijali prolaze jer su profesori bili svesni da oni ne mogu da nauče fiziku za godinu dana na potpuno novom jeziku.
Za učenje jezika su mi mnogo pomogli ljudi iz sobe, bilo nas je četvoro, tako da bih konstantno bila okružena sa nekim ko priča samo japanski. Tako da od pantomime polako prelazi da liči na nekakvu komunikaciju. Oni nemaju taj beg engleskog, pa da nama bude lakše, već ako ne naučiš japanski ti si potpuno slep tamo. Meni je lično zabavno da učim jezike i trudila sam se što brže da ga savladam. I već posle 3-4 meseca mogla sam sama da funkcionišem po kampusu i da držim neke razgovore, rekla je Anđela.
Brzo odrastanje
Anđela je istakla razlike između odrastanja u Japanu i odrastanja u Srbiji.
Oni u sebi imaju nešto detinje. Njima je super da odu jednom u kafić, jednom u tržni cenar, i to im je dovoljno. Dok mi sa 15-16 izlazimo u klubove i krećemo da radimo neke odrasle stvari. Onda dobiješ neku potpunu drugu dimenziju šta za njih znači zabava i tinejdžerski život, a šta za nas. Naravno, uvek se nađe neko ko puši krišom, ali ne gledaju se kao da su kul. Nije kul da nosiš uniformu pogrešno, ili da je ne nosiš uopšte. Nije dobro da se ističeš na taj način. Bude teško, ali u isto vreme poštuješ to što oni znaju da produže detinjsto, a mi ovde stalo brzamo, pojašnjuje Ćoso.
Međuljudski odnosi
Kada su u pitanju međuljudski odnosi i komunikacija, Anđela ističe da su Japanci kao narod vrlo stidljivi i zatvoreni.
Ja sam tek posle godinu dana počela da idem zajedno sa cimerkom na doručak, jer nisam znala kako njoj da priđem a da ne ispadnem napadna, a i ona nije znala kako meni da priđe jer imaju strah od nepoznatog. Nisam mogla mnogo da ih krivim i osuđujem što su toliko stidljivi kao narod jer imaju tu dozu zaštićenosti koju mi ne razumemo i njima je sve što je nepoznato zastrašujuće, kaže ona.
Još jednu stvar koju je Anđela izdvojila kao neobičnu jeste socijalna hijerarhija:
Ako si ti prva godina, neko ko je druga godina, makar bio mlađi od tebe ti njemu moraš da persiraš. Hijerarhije se poštuju veoma strogo i mi bismo čak imali konflikte sa drugim učenicima. Kasnije sam se navikla i nije mi smetalo, pogotovo ako je neko fin i ako izgradiš dovoljno blizak prijateljski odnos sa nekim strarijim može da ti kaže da ne moraš da mu persiraš, ali ipak je postalo retko. To je bila jedna od stvari za koje ne možeš da im objasniš da ne razumeš, jer jednostavno je to tako i nema promene, objašnjava Anđela.
Lično izražavanje
Ćoso objašnjava kako joj je pored porodice i prijatelja najviše nedostajalo da se obuče kako želi. Nositi uniformu ima svoj šarm, pogotovo jer su njihove uniforme, s obzirom da su u vazduhoplovnoj školi, ličile na uniforme stjuardesa i pilota, ali na dečiji način.
Tamo se baš vrednuje da su svi u nekom kalupu i da su svi isti, što mi je dosta zasmetalo. Ja sam više na umetničkoj strani i falilo mi je da se izražavam na taj način i onda sam u slobodno vreme crtala i pisala. U slobodno vreme smo mogli da ne nosimo unifore, ali bio je i tu kalup. Da se ti pojaviš u menzi sa farmerkama, manje-više doteran, svi te gledaju čudno jer su svi u trenerkama i onda ti podsvesno krećeš da se uklapaš. Svi tamo nose trenerke, jer su toliko iscrpljeni od života, dok se mi ovde sređujemo i kada izlazimo na kafu. To je nama sasvim normalno i podrazumeva se, objašnjava Anđela.
Poruka za mlade koji žele da odu
Kada kažem ljudima da sam živela u Japanu, uglavnom su pozitivne reakcije, ali nekad bih i dobila komentare “Ali zašto ne ostaneš u svojoj zemlji?”, i na to sam podeljenja. Ljudi imaju drugačije ambicije i nešto što želiš da postigneš, jednostavno za to nema uslovaovde i onda je logično da se čovek odesli i otuđi. Ne možeš ostati potpuno privrežen zemlji ako želiš neki drugi ideal. Ali u isto vreme mislim da je divno da ima ljudi koji žele da ostanu u Srbiji, koji veruju u budućnost svoje zemlje. Tu nema pogrešnih strana, zaključuje naša sagovornica.
