Sada kada je ukinuto vanredno stanje, život i događaji počinju da se dele u dve kategorije: pre i posle Potopa. Ne znam kako Biblija prilazi ovom događaju i zašto se ovaj izraz odomaćio, ali ništa slikovitije ne izražava taj Dan posle koga ništa više nije bilo isto.
Nedelja sedma
Čuvena krivulja od koje smo svi strepeli, po izveštajima epidemiloga počela je se spušta. Krivulja se spušta, kakva radosna vest. Za nas koji ne razlikujemo ovu epidemiološku krivulju od one iz zbirke matematike, potvrdu da imamo puno pravo na nadu i da u tome ne grešimo, bio je Kon, razume se.
Bilo je dovoljno da jedan dan izmami osmeh i obavesti nas da smo na dobrom putu da objavimo pobedu, i neki zaboravljeni žagor je opet zavladao u kući. Krivulja se spušta ponavljali smo kao vaskršnji pozdrav Hristos vaskrese u svakom telefonskom razgovoru. Onaj tamni oblak koji je pretio da planetu pretvori u veliki karantin počeo je da se razilazi. Bar je tako izgledalo u našim glavama. Nada koju smo do tada morali da prizivamo nekako se lako uselila u naše razgovore.
Planovi, planovi, ta do juče misaona imenica ustupila je mesto strahovanju. Gde bismo mogli na more, da li je počelo sniženje, gde su prošlogodišnje letnje papuče? U znak velike pobede nad koronom za početak sam častila sebe pretresanjem ormana sa spakovanim letnjim stvarima. Haljine, papuče, majice… Ah kakav dobar podsetnik da je život nepobediv.
Čak je i baba popustila. Odlučila je da se pridruži penzionerima u šetnji, koji su s prozora moje sobe izgledali kao masa tumarajućih prilika… Pomislila sam kako bi bilo surovo kada bi zauvek otrgli starost od mladosti. Treba pomešati babine bore i moje cvetne haljine. To je prava punoća života. Ali još koji dan, još koji dan…
Nedelja osma
Obaveštavaju nas da mere ne znače i kraj. Zašto ne znače kraj? Da li i dalje i do kada treba da se plašimo i zaziremo jedni od drugih? Nemačka najavljuje karantin u oktobru, svi festivali se otkazuju, za prelazak granice čitam možda će trebati korona pasoši. Korona pasoši? Ne pristajem na taj svet. Prihvatam samo apsolutnu slobodu. Pobeda izgleda nije konačna. Šta ako svet zaista nikada više ne bude isti bez obzira što planiram da u njega ušetam sa svojim pretpotopskim cvetnim haljinama?
Prvi susret sa svetom bio je na dan kada su otvorili kafiće. Očekujem distancu, maske, bojažljive poglede, a zatičem graju, smeh, zagrljaje i život. U prevozu ljudi. U gradu ljudi. Šetališta su puna. Sve je nalik na pre. Šta se sve promenilo? Želim da verujem da je svet isti, da se promenio naš pogled na njega. Čini mi se da je dobio na ceni. Neka pada cena nafte, neka raste cena života!
Verujem da smo svi izašli po malo zreliji iz pandemije i po malo bolji prema sebi, prema bližnjima, prema toj čudesnoj neuhvatljivoj tvorevini koja se zove život. I kada sve jednom i zauvek prođe, ostaće slika zaleđenog sveta bez ljudi. I slika Kona, naravno. Onog na TV-u, i onog kućnog, baba Kona, koji mi posle svega izgleda krajnje simpatičan.
