Život je dobio na sasvim novoj formi, ali i značenju. Ono što je nekad pre proglašenja panedmije korona virusa bilo nezamislivo, postalo je rutina. Mamin omiljeni citat: Moja domovina je ceo svet, u ovakvim okolnostima zvuči besmisleno. Umesto Dantea, može slobodno da citira mene, Dunju Trifunović: Moja soba je ceo svet.
Nedelja četvrta
Ušli smo u četvrtu nedelju karantina. Ne znam da li smo stigli do strašne kritične tačke, ali kad god upalim televizor čujem da je ipak ona sledeća nedelja ta u kojoj nešto to treba da označi vrhunac nečega toga. Koja tačno sledeća nedelja, pitam se?
Jel još uvek važi staro pravilo da nedelja ima sedam dana, ili sad računamo po nekom novom korona kalendaru? Kako god, dani se vuku kao kišne gliste i svi su nalik jedan drugom.
Ključni događaj je konferencija za štampu u 15 časova. Tada se bez poziva svi okupljamo u dnevnoj sobi. Do sledećeg obraćanja stručnjaka, ako smo ne daj Bože prečuli neki važan detalj, zadužena je baba koju smo u međuvremenu prozvali baba Kon. Ona ne posusutaje.
Nevolja je samo kada se nešto ne oklopi sa savetima Svetske zdravstvene organizacije. Nositi masku ili ne? Biti ili ne biti? Uzgred ona nijednom nije izašla iz stana, a neće ni kada odobre penzionerima vreme za šetnju. Hvala lepo. Što je sigurno, sigurno je.
Ja sam počela da slikam. Za to se potrudila neracionalna mama koja je bez mog znanja online naručila akrilne i uljane boje, četkice i papire. Srećom na lageru nisu imali štafelaj. Jer, ja volim da crtam, ali nisam sigurna da želim da postanem slikarka! Dani se nekako kotrljaju.
Nedelja peta
Kako je moguće sve ovo što slušam za SAD, Rusiju, Ekvador? Obespokojava pomisao da nijedan deo sveta nije pošteđen prisustva ovog neprijatelja. Da sada želim da pobegnem, ne bih mogla jer nemam gde. Ipak život na kraju uvek odnese pobedu, tešim se. Sve bude i prođe.
Počela sam da čitam, to je novina. Ne mislim na lektiru. Počela sam da čitam knjige za koje sam donedavno tvrdila da su izum dokonih ljudi namenjenih onim još dokononijim. Hm, sviđa mi se taj svet u koji sam zavirila.
U međuvremenu smo kupili društvenu igru Osvajač. Lepa razonoda za večernje sate. Ne sećam se kada smo mama i ja igrale društvene igre poslednji put. Ona nikada nije imala vremena, a ja sam uvek imala prečih stvari.
Eto, lep doživljaj. Igrati društvene igre. Smejati se. Život je lep. Život je možda i lepši nego ranije. Jer što je ređe, zlato lepše sija.
