Sve češće ljudi napuštaju svoj dom, kraj, grad, državu, zašto? Nesvakidašnje pitanje, svi znamo kako se u Srbiji živi, ali zar nas ti problemi tako brzo iscrpe, zar se ne probudi u nama prvo želja za pobunom, volja za promenom. Zašto tako lako odustajemo, pakujemo kofere, ostavljamo porodicu, prijatelje i nastavljamo da brinemo samo za sebe, a oni ovde ostaju da žive u rasulu.
Ostati ili otići?
Izbor ostati ili otići jeste isključivo naš, ali mnogi odlaze tek tako, zar to nije predaja? Da li iko prvo pokuša da se zauzme i promeni nešto. Koliko su iskrene naše želje i ambicije ako ih se tako brzo odričemo jer nam se čine nemogućim. Kako može biti lakše napustiti sve, najpre ljude koje volimo i otići zarad bolje odeće, hrane, telefona… Neko bi dodao obrazovanje, da, ali obrazovan je onaj ko pre svega ima obraza, to jest narodski rečeno čist obraz.
Da li iko razmišlja o tome da više ne naplaćujemo svoj rad, nego sebe. Kada dođu ljudi iz inostranstva često čujem tu rečenicu gazda me plaća. Čovek i nečiji život nema cenu, naš rad ima cenu. Međutim, ovde nije reč samo o jezičkoj grešci, već o nedostatku svesti. Kome dajemo svoje vreme, zarad čega i šta postižemo osim materijalne dobiti?
Ne treba živeti u kavezu, nikada ne otići van granica, ali neko, neki mi biramo život ovde u nadi da ćemo uticati na napredak, koji ma koliko bio mali , nije zanemarljiv. Zato nas boli kada ljudi obeshrabreni svojim iskustvom govore da se uzaludno mučimo i da treba samo otići. Davno je prošao 5. oktobar, prolazi već godinama, iznova i iznova, ali još nam nije svanulo. Možda se stambeno pitanje reši odlaskom, a šta ćemo kada niko ne ostane? Šta će ostati u ovoj zemlji kada i poslednji Srbin ode?
Šta ostaje posle nas?
Kada bi svaka generacija sklonila po jedan kamen onoj koja dolazi, manje bismo se saplitatli, mučili, nervirali. Zašto da ostanu iza nas samo kuće obrasle u korovu, sa polomljenim prozorima. Objekti puni smeća u kojima je sav nameštaj pokraden. Vreme je da uzviknemo onu Mandinu: ,,Kulturo, eve me.“ Da se zalažemo da bude što više razloga da ostanemo u svom zavičaju. Da putujemo širom sveta, ali da se vratimo tamo gde je srce kojim nesebično volimo prvi put zakucalo kada je ugledalo svet izvan stomaka. Gde god gradili zidove jednog dana će propasti, ali gde ćemo mi živeti, za šta ćemo se zalagati i sa kime je mnogo bitnije.
Grad mnogo govori o ljudima, kakve su ulice, objekti, domovi… To što je nešto zapušteno govori o našoj ravnodušnosti, nemarnosti o tome kakav nam je grad u kome živimo. Kako se mi ophodimo prema njemu, tako će nam i on vraćati vazduhom dobrim ili loši, vodom, klimom…
Moramo da budemo bolji
Ako smo složni, ujedinjeni, sardljivi, zalagaćemo se za bolje. Međutim, da bismo dobili bolje, moramo i mi da budemo bolji, hrabriji i smeliji. Iako se sve raspada, nemojmo ništa krpiti. Vreme je da se ujedinimo, da postavimo nove temelje, da gradimo nešto dobro zajedno. Vreme je da zatvorimo vrata svim predrasudama, osudama, ljubomori, beznađu, svemu što smo mislili da je nemoguće. Ako je dobro mora da je ostvarivo. Sve što je propalo, sa razlogom je, ali red je na nas da stvaramo bolje.
Živimo dostojanstveno i samo kada bismo se potrudili da malo više živimo, a ne preživljavamo i kada bismo se založili za kvalitetan život, a ne ćutali i preživljavali, možda bismo duže i lepše živeli. Lako je uvideti probleme i mane ovog sveta, ali njih nije prouzrokovao samo jedan čovek i neće ih ni samo jedan čovek rešiti.
Za kraj, Ivo Andrić nam poručuje:
,,Sve su drine ovog sveta krive, ali mi nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo. “
