Svakom mladom sportisti je san neka medalja – što je veći san, to je njena važnost veća. U tim snovima postoji jednolična medalja koja je uvek pozitivna, u svakoj mašti je taj ko mašta najbolji fudbaler, košarkaš ili bilo koji drugi sportista. Nažalost, kako odrastamo shvatamo da ne postoji jednolična medalja i da mnogo više sportista nestane sa sportske mape nego što se pojavi na istoj, a da smo mi samo nemi posmatrači.
Jedan od simbola ove tamnije strane je TK Lav iz Vranja – jedini teniski klub južnije od Leskovca, koji je godinama gajio velike talente iz Vranja i okoline. Kroz poznatu šljaku je prošlo na hiljade polaznika koji su osvajali mnoštvo nagrada, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.
Nekada jedan od boljih klubova u Srbiji
Vranje je grad koji je nekada živeo za tenis, imao je teniski klub koji je izborio mesto u prvoj ligi, davne 1954. godine. Kada se igrao ključni meč za ulazak u prvu ligu, budući da su ljudi u Vranju obožavali ovaj sport, teniski teren je bio prepun gledalaca. Glavne face su bili teniseri, ali je tadašnje rukovodstvo opštine tenis smatralo buržujskim sportom i klub je ugašen.
Drugi pokušaj oživljavanja teniske kulture u gradu Bore Stankovića je bio 1983. godine kada je osnovan TK Vranje. Iz istog razloga će ovaj klub prestati sa radom tri godine kasnije, te o njemu nemamo puno pisanih podataka.
Iz uspona u pad
Na sledeći pokušaj će se čekati punih 15 godina, kada je osnovan Teniski klub Lav. Ovaj klub je bio u velikom usponu, deca su opet bila zainteresovana za tenis, a na to su veliki uticaj imali Novak Đoković, Ana Ivanović, Jelena Janković i drugi uspešni domaći teniseri. Delovalo je kao održiv sistem u kom članovi kluba plaćaju mesečnu članarinu, gradska opština takođe pomaže, samo su se čekali neki ozbiljniji rezultati i kontinuitet u svim aspektima poslovanja.
Može se reći da je TK Lav svoje vrhunce doživljavao početkom ove decenije, stariji članovi su beležili izvrsne rezultate, osvajali su medalje i diplome, u planu je bila izgradnja objekta koji će služiti kao neka vrsta centra za oporavak nakon teških treninga i mečeva. Takođe je bilo u planu pokrivanje makar nekih od 4 terena, pošto zimi nisu postojali uslovi za treniranje – prelazilo se u školske hale, na neadekvatnu podlogu – a na kraju…
…na kraju su ostale samo šipke koje su trebale da budu temelj tog krova i jedna nedovršena kućica koja tako stoji već 5-6 godina.
Šta je tužnije?
Na kraju ove priče, najtužnije od svega nije to što je ugašen i ovaj klub – otvoriće se neki novi, nekada. Verovatno nije najtužnije čak ni to što je na desetine dece prevremeno završilo svoje karijere, što je još većem broju njih uopšte onemogućeno da počne brusiti svoj talenat u ovoj ili bilo kojoj drugoj akademiji.
Najtužnije od svega je to što su ovakve stvari postale normalne. Što je propast bilo kog kluba zapravo očekivana, što se slučajni prolaznik pored ovih terena više ne iznenađuje kako je sve zapušteno i prljavo. Naspram silnih godina razočarenja u svim sferama života, šta je jedan mali teniski klub iz velikog grada?
