Fardin Azizi (19) je pre tri godine morao da napusti svoj dom u Avganistanu zbog nemira u državi. Sada živi u Beogradu, ali put do Srbije nije bio lak. Svoju priču podelio je na ovogodišnjem Youth Rights Talks-u u organizaciji Omladinskog programa Beogradskog centra za ljudska prava, koji Mirom miriše.
Fardin je sa 16 godina morao da napusti svoju zemlju zbog sukoba u državi sa Talibanima, protiv kojih rat traje decenijama. U ratu kom se ne nazire kraj, najviše trpi avganistanski narod i nada se miru. Fardin se bori za svoj mir.
U toj borbi priliku da podeli svoje iskustvo i pošalje važnu poruku dobio je na jubilarnom petom Youth Rights Talks-u, održanom početkom novembra u Prostoru Miljenko Dereta. Kao i ostali govornici, Fardin je bio osnažen da iznese svoje stavove, mišljenja i ličnu priču.
Početak priče — prelazak granice
Bez dokumenata, pasoša, došao je na granicu Pakistana.
Tamo mi je bilo teško bez dokumenata. Na granici Pakistana bili su Talibani koji su tražili novac. Ko da novac može da prođe, ko nema novca ne može da prođe. Njima sam dao sav novac i nakon toga nisam imao novca ni za hranu, ni za vodu. Narednih 8-9 dana ostao sam tamo, na planini, započinje priču Fardin.
Put je nastavio ka granici Irana do koje je pešačio 12 sati. Tamo je takođe imao problema zbog nedostatka dokumenata. Ali njegov glavni cilj je bila Turska.
Šest meseci u Turskoj
Krenuo sam u Tursku kod brata. Na granici je jedan ključar uzeo novac, ali ga nije dao drugom. Zato sam bio u nekoj vrsti zatvora kod njega 6 dana, sve dok mi nisu doneli novac za njega. Posle toga sam s bratom živeo i radio u Turskoj šest meseci, nastavlja priču Fardin.
Ponovo je nedostatak dokumenata predstavljao problem Fardinu. Nije mogao da nastavi školovanje, da ide u bolnicu, što ga je navelo na put za Grčku.
Težak pomorski put ka Grčkoj
Iz četvrtog puta je uspeo da pređe granicu jer ga je prethodna tri puta policija vraćala u Tursku.
Malim brodom u kom je bilo 30-ak ljudi krenuo sam na put od Turske do Grčke. To mi je bio prvi put da putujem brodom i to noću. U Grčkoj sam proveo šest meseci, ali nisam dobio azil koji sam tražio. Morao sam da napustim i Grčku zato što sam se plašio da će me vratiti u moju zemlju u kojoj su bili Talibani.
Peške do Srbije za 12 noći
Krenuo sam u Preševo. Izgubio sam ključara i trebalo je da sam pređem granicu. Prvi put me je vratila policija i dobio sam batine. Ostao sam u šumi do 22h kada sam opet krenuo na granicu. Iz trećeg puta sam ušao u Preševo u 3h ujutru, podelio je Fardin.
Nakon provedenih nedelju dana u Preševu, krenuo je za Beograd.
U Beogradu nisam znao jezik, nisam znao gde treba da idem, gde da spavam pa sam dve noći proveo u parku, a zatim sam otišao u kamp u kom sam bio 6 meseci. Tamo mi nije bilo toliko loše, bilo je okej.
Fardin je u Beogradu dobio azil, počeo je da uči jezik, ide u školu. Živi dve godine u Srbiji i zadovoljan je.
Fardin poručuje
Mi jesmo migranti i izbeglice. Ali smo isto ljudi. Samo što smo morali da napustimo svoju zemlju, da bismo živeli normalno i u miru, kako treba, hrabro je Fardin završio govor.
