Generacijo moja, generacije mladih pre mene i sve buduće generacije, ko smo mi? Šta je ono što nas povezuje i čini nas generacijom? Šta su naša obeležja?
One koji su bili mladi 60-ih, 70-ih, 80-ih i 90-ih godina prošlog veka obeležava jedna reč – borba. Borba za svoje ideale, za kvalitet života, muzike. Njihovo odrastanje i sazrevanje prate razne kulture, od rok kulture kao najzastupljenije, preko hipi, rep i pank. Oni nisu imali Plejstejšn i nikakve video-igrice. Nisu imali 199 kanala na televiziji, mobilne telefone, kompjutere, internet, društvene mreže…Imali su samo jedni druge i želju za stalnim progresom i promenama, čemu svedoče razni masovni pokreti i stalni studentski protesti širom sveta.
A kakve mi promene želimo? Za šta ili protiv čega se mi borimo? Šta su naši ideali? Kakvu muziku slušamo? Koja je naša kultura? Ko su heroji našeg vremena, naši idoli i uzori? Šta je naša moda? Čemu mi pevamo i šta slavimo? Šta je nama sreća i šta nas raduje?
Generacije pre nas su videle Bitlse, Kenedija, Roling Stonse, decu cveća, Merlin Monro, Fredija Merkjurija, Milana Mladenovića, TV u boji, sletanje na Mesec, Andrića kao nobelovca, smrt Tita, Zorana Radmilovića, Zvezdu kao prvaka sveta, Partizan kao evropskog prvaka, Pikasa, pad Berlinskog zida, građanski rat i raspad Jugoslavije.
I mi prihvatamo da posle ovakvih ličnosti i događaja, koje su stvarale generacije pre nas, našu pažnju okupiraju samo kriminalci i starlete po raznim rijaliti emisijama. Nismo mi krivi što je tako. Na našem zaglupljivanju se radi dugo i planski. Krivi smo što to slepo prihvatamo i mirimo se sa time da budemo gori od naših predaka.
Zašto? Jesmo li zaista gori? Jesu li zaista tračevi o poznatima i briga o tome šta objaviti na društvenim mrežama naš krajnji horizont? Zar ne možemo više i bolje od toga? Ako ne možemo, onda i ne zaslužujemo da nas pamte. Neka za nas ostane obeležje generacije koja odrasta na planini nepročitanih knjiga, kao slepi konzument svega lošeg i nekvalitetnog.