Kada je počela velika migranstka kriza, uporedo sa humanošću koja je se rodila u ljudima, tekla je i jedna druga, zaverenička verzija ovog savremenog izgnanstva. Kolone ljudi koje su napuštale svoja ognjišta bežeći od rata, ubistva, siromaštva, rizikujući svoje i živote svoje dece da bi tek jedan mali procenat stigao do Evrope, mnogi su nazvali planom.
Mržnja je počela da se širi kao nehotično izazvan požar. Kako je Srbija dočekala ove ljude? Zašto su ljudi plakali gledajući te strašne smrti pod morem, iza bodljikave žice i na blatnjavaim putevima?
SRPSKO ISKUSTVO
Odgovor leži u srpskom istorijskom iskustvu. Može li narod koji je osetio u svojoj stradalnoj istoriji šta je napuštanje domovine okrenuti glavu od migranta? Mogu li Srbi koji su u Prvom svetskom ratu ostavili svoje kuće i krenuli za kraljem Petrom preko Albanije ostati slepi pred mukama migranata?
Bilo bi netačno reći da mogu. Čak i oni ljudi koji vrlo malo poznaju našu istoriju moraju da se slože da takva iskustva jednog naroda od njega moraju napraviti narod koji razume i koji je spreman da pruži svaku vrstu pomoći.
Za one koji sa sumnjom gledaju na migrante koji besciljno šetaju ulicama gradova Srbije, treba uputiti na jednu zaboravljenu knjigu Riste J. Odavića Nada srpske golgote. U njoj su objavljeni pismeni radovi srpske dece koja su preživela albansku golgotu i nastavila školovanje u Francuskoj.
Ljubiša Milošević, đak petog razreda gimnazije koga je Francuska odškolovala posle Krfa, piše: Približismo se granici. Ljudi iz kolone istrčavaju na njivu pored puta, čeprkaju nogom sneg i uzimaju po komadić stvrdnute zemlje, svoje srpske zemlje. Kada to videh, obuze me još veća tuga. Siroti ljudi, misle valjda da nikad više neće videti svoju Otadžbinu ni svoju kuću. Nesvesno se i sam sagoh, te uzedoh jedan komadić zemlje, kao kamen tvrde.
Devojčica Katarina Kostić u pismenom zadatku opisuje svojim francuskim vršnjacima: Često na ovom putu, gde ništa drugo ne viđasmo osim planina, stena i neba, nemađasmo ni vode da je pijemo, te se često zadovoljavasmo kada je nađemo u šupljini koju je konj načinio kopitom, a u koju je kiša napadala.
ONI SU PREŽIVELI
Ove radove pisala su srpska deca koja su u to vreme bila približno naših godina. Oni su preživeli srpsku golgotu. Nakon rata Francuska je ovim malim borcima bila utočište. U Nici, Parizu, Lionu oni su dobili novi dom i mogućnost da se školuju. Šta bi bilo sa njima da je Francuska okrenula od njih glavu i rekla kako ih ne zanimaju ti srpski migranti?
Sudbina ove deca nam je pokazala da svakog stradalnika ma iz koje zemlje on došao, Srbija može i mora da prigrli. Jer Srbija zna šta su bespuća, šta je rat i šta je borba za pravo na bolji život.
