Mali i neispravni prozori, uski kreveti i ostaci nedovoljno kalorične hrane na stolovima su samo jedni od „znakova pored puta”. Detalji o odnosu kineskih menadžera prema vijetnamskim radnicima, kao i njihovim životnim uslovima, saznajemo u izveštaju Inicijative A11 koji je nastao posle posete fabrici u Zrenjaninu, 14. novembra 2021. godine.
Tri godine nakon što je javnost obaveštena o ovom slučaju, razgovaramo sa Milicom Marinković, programskom menadžerkom Inicijative A11. Ovo je hronologija o tome koji su podaci prikupljeni i kako su državni organi i nadležni reagovali.
Kako ste saznali za problem u Linglongu?
Zrenjanin nije toliko veliko mesto. Na lokalu su počele da kruže spekulacije o tome šta bi moglo da se dešava. Nakon medija, lokalne organizacije su krenule da se uključuju u priču, a ujedno i građani koji su donosili hranu radnicima.
„Ti ljudi su bili gladni, u papučama usred novembra“.
Po prvi put smo se sreli sa ovakvim vidom radne eksploatacije. Posle medijskog prenosa, mi smo se jako brzo organizovali da odmah sutradan odemo na teren, tj. moje kolege, zajedno sa još jednom organizacijom koja se bavi zaštitom od trgovine ljudima (ASTRA).
Kako je teklo istraživanje? Šta ste zatekli na terenu?
Ono što mi nismo očekivali jeste da ćemo zateći toliki broj ljudi i toliko posla.
Prvi kontakt sa radnicima je bio dovoljan da uspostavimo krug poverenja. Ti kontakti su išli tajnim kanalima, nije moglo javno. Radnici su bili u velikom riziku i u velikom strahu.
Ono što je bilo problematično prilikom prvog kontakta jeste jezička barijera, jer su to ljudi koji ne znaju engleski jezik. Vijetnam nema ambasadu u Srbiji, imali smo prevodioca, međutim, ta osoba nama nije ulivala poverenje, s obzirom da je bila posrednik sa gradilištem i nismo znali da li će informacije koje smo imali biti verno prenete.
Nismo hteli da ubacujemo u priču osobe koje radnici već povezuju sa fabrikom i sa rukovodstvom kako bismo održali nivo poverenja koji imamo sa njima. U fabrici je bilo smešteno 500 radnika. Neki su želeli da odu, neki su želeli da ostanu, da dobiju te zarade, svako je imao svoje motive.
Nakon što ste zatekli takvu sliku na terenu, šta vam je bio dalji plan?
Nama je bilo važno da zaokružimo glavne probleme i da mapiramo indikatore trgovine ljudima. S obzirom na to da radnici kod sebe nisu imali pasoše, njihovi uslovi su bili poprilično jezivi i rizični za dalji život. Od mora problema sa kojima smo se susreli, morali smo da se ograničimo na ono najvažnije u tom momentu.
Apelovali smo da se radnicima vrate pasoši, podneli smo krivične prijave – uradili smo sve ono što smo, kao organizacija civilnog društva, mogli da uradimo. Mi nismo policija, niti smo mogli da radimo posao policije. Na nama jeste bilo da podnesemo krivične prijave i da obavestimo javnost, da obavestimo zaštitnika građana, sve one za koje smo saznali da imaju nadležnost da postupaju.
Šta su ustanovile institucije?
Ustanovljeno je da radnici treba da budu prebačeni iz tog smeštaja, da im se vrate pasoši, da se izmeste iz mesta prebivališta, a sve ostalo što se desilo pre toga, kako su radnici došli do trenutne situacije, kako su dobili radne dozvole, bilo je zanemareno. Ugovori koje su zaposleni imali su bili protivpravni i zaista ni nisu mogli da dobiju bilo kakve radne dozvole na osnovu potpisanih ugovora. Ostalo je neutvrđeno kako su radnici došli do položaja u kome se nalaze. Jedino što se naposletku desilo jeste da su im pasoši vraćeni i da su izmešteni iz spornog smeštaja.
Koje mehanizme razotkrivanja ste koristili dok ste radili na ovom slučaju?
Imali smo pravnički pristup. Bavili smo se činjenicama i cilj nam je bio da dođemo do što više dokumenata, svedočenja, posebnih prepisa i grupa za dopisivanje koje su radnici posedovali.
Inicijativa A11 primenjuje tzv. ,,no harm” princip – bez obzira na to što mi mislimo da neko treba da svedoči i pokrene postupak, ne insistiramo na tome. Mnogi su se plašili da govore, nisu imali poverenja. Svi smo mi za njih bili strane osobe, neznanci, oni se nalaze u stranoj zemlji, nemaju dokumenta.
Sa druge strane, imate kinesko rukovodstvo koje im konstantno preti. Radnici nisu u poziciji da se vrate kući, s obzirom da su, pri zaposlenju, ostavljali depozite koji su im služili za povratak nazad i ti depoziti su bili kod poslodavca. Zbog ovoga, morali smo da, pri iznošenju određenih informacija, pazimo da ne narušimo njihovu anonimnost.
Mi, kao Inicijativa A11, nismo imali poverenja u institucije, s obzirom na to da znamo da je to državni projekat koji je hvaljen kao jedna od najvećih investicija, možda i jedna od najvećih.
„Nikome ne bi odgovaralo da se sazna da tu postoji radna eksploatacija“.
Postojala je i određena doza opreza, ali su se razgovori sa nadležnima svakako morali obavljati.
Ono što smo očekivali od zaštitnika građana jeste da će imati mnogo više dokumentacije od nas, budući da imaju nadležnost i mogu da sprovedu kontrolu, kao i da prikupljene podatke objave javno. Međutim, to je izostalo.
Mi i dalje imamo njihove izjave, svedočenja, imena tih pravnih lica – to takođe nije bilo jednostavno. Nemate poslodavca i zaposlenog u ovom slučaju, već je tu bilo nekoliko pravnih lica. Neko je učestvovao u posredovanju, neko u zapošljavanju, u priču ulaze i druge firme, tako da nije postojao samo „Linglong“ kao firma, što je bilo izazovno povezati, te pravne odnose, a da se pritom svaki podatak potkrepi, bez bilo kakvog prostora za nagađanje.
Kako su tekli razgovori sa radnicima iz fabrike? Da li su bili spremni da podele svoja iskustva i kako ste vi pristupili toj diskusiji?
Radnici su bili najotvoreniji prvog dana kada smo došli i prikupili bazu svih podataka. Kasnije je krenuo veći pritisak.
Bilo je dosta promena. Često su se zaposlenima menjale životne okolnosti, selili su ih, bili su u različitim smeštajima. Mi, u jednom momentu, nismo znali gde su, nakon čega smo saznali da su rascepkani na različitim lokacijama i da treba da obiđemo i te smeštaje. To je sve teklo preko tajnih kanala komunikacije sa nama.
Vremenom smo primetili da se kontakt smanjuje, što je bilo očekivano s obzirom na okolnosti i institucije koje nisu izmestile radnike iz smeštaja, zaštitile ih od poslodavaca, nisu im pružile podršku da govore, nego smo to radili mi kao civilni sektor, što nije najbolja poruka za ljude koji su žrtve.
Kako se etički obavlja terenski rad i kakva je vaša praksa u Inicijativi A11?
Sa jedne strane, primarna je dobrobit žrtava. Sa druge strane, morate imati u vidu prikupljanje činjenica. Iskustva i ispovesti jesu značajni elementi, ali kada govorimo o pravnoj zaštiti, one u principu nemaju toliku snagu kao što imaju pravni dokumenti.
„Osećali smo veliki pritisak, da smo mi odgovorni za ono što će se tim ljudima desiti“.
Rekli smo im da ćemo im pomoći i uraditi sve šta možemo, ali je jako bitno ne obećavati nešto što ne možete da uradite, morate biti realistični. Ne možete radnicima pružiti lažnu sliku, zato što ćete ih tako prevariti i izgubićete poverenje.
Na koji način ste vi ovu priču podelili sa ljudima? Da li ste radili sami ili ste imali pomoć i podršku medija?
Imali smo podršku medija koju inače imamo, a koji prate naš rad. Ljudi ne bi ni znali za ovo da se mediji nisu uključili. Ostalo bi nezapamćeno, možda čak i kao suluda izmišljena priča, kada biste nekome rekli da je u Zrenjaninu bilo skoro 500 Vijetnamaca koji su radili gotovo kao žrtve trgovine ljudima.
Zaštitnik građana Zoran Pašalić, za „Politiku“ je 2021. godine izjavio kako su radnicima dokumenti uredni i da imaju pasoše kod sebe, što se dogodilo tek nakon apelovanja medija na nepravilnosti. Šta je ombudsman učinio po ovom pitanju i da li su nadležni doprineli rešavanju ovog slučaja?
Ombudsman je, između ostalog, specijalni izvestilac za trgovinu ljudima. On je, tokom 2023. godine, objavio jedan zbirni izveštaj gde je naveo sve postupke kontrole, detaljno je navedeno šta su uradili po ovom pitanju. Nije našao nijedno kršenje prava, odnosno nije utvrđeno da je došlo do nepravilnosti od strane državnih institucija.
Nadležni jesu otišli na teren i razgovarali sa radnicima, međutim, u svojim medijskim izjavama, osetila se insenzitivnost prema opasnosti u kojoj se ovi radnici nalaze, prema činjenici da ne znaju jezik, a sve se svelo na banalizaciju problema, koliko ima bojlera i hrane.
Pre svega, ono do čega je trebalo da dođe od nadležnih jeste pokretanje postupaka. Nama su sve krivične prijave od strane tužilaštva odbačene, jer se smatra da nije došlo do krivičnog dela. Mi nismo morali da podnosimo krivične prijave, tužilaštvo je samo imalo opciju da, po službenoj dužnosti, pokrene postupke.
Imate li bilo kakvih saznanja da se bilo šta promenilo u fabrici i kakvo je stanje radnika danas?
Ne možemo reći da se nešto promenilo na bolje ili na gore, s obzirom da nismo trenutno na licu mesta. Mada, kada postoje inspektori rada koji imaju najavljenu kontrolu i to u kancelarijski deo fabrike, neće se proveriti svi uslovi za bezbednost i zdravlje, neće se otići na teren i gradilište. To su instance gde se ne ulazi u suštinu, stoga se olako može doći do zaključka da nema nepravilnosti.
