Sklonost teorijama zavera i tome da se u sve sumnja je našem narodu odavno svojstvena stvar. Svi vidimo skrivene namere a za ono ispred svog nosa smo slepi.
Pojavom koronavirusa se pojavila i teorija o čipovanju putem vakcine. Ali šta bi taj čip nekome o nama otkrio šta taj ionako već ne zna ili ne može saznati?
Država zna naše podatke i podatke o našim porodicama. Lekari znaju istoriju našeg zdravlja i svaku bolest od koje smo bolovali. Osiguravajuće kuće znaju kako, šta i gde vozimo. Banke znaju gde trošimo novac i naše imovinsko stanje.
Onog trenutka kada smo kupili pametan telefon, prodali smo svoju privatnost. Mobilni operateri znaju sa kime, kada i koliko pričamo. Internet provajderi znaju šta i koliko gledamo. Društvene mreže znaju sa kime se družimo, šta kupujemo, šta radimo i gde idemo. Aplikacije u svakom trenutku znaju našu lokaciju.
Dok sve to posmatramo kao prednosti informatičkog doba, sami o sebi stvaramo bazu. Sami smo u tu istu bazu ubacili sve što volimo i čime se bavimo. Ubacili smo ceo svoj život. I dok se radujemo tome što mašine postaju sve pametnije, mi postajemo suprotno.
Onda neko izmisli novi virus, zatim i vakcinu preko koje će nam ubrizgati čip samo kako bi naučio nešto novo o nama? Stvorili su takav sistem da o nama već sve znaju. To bi za njih bio samo bačen novac i trošenje vremena zbog nečeg što je već odavno urađeno.
Čipovani smo onog trenutka kada smo postali deo takvog sistema. Zato bi bilo bolje da manje brinemo o čipovima, a više otvorimo oči. Ne moramo mnogo daleko da gledamo. Tu, u našoj ulici neko nepotrebno seče drveće dok se gradovi u našoj državi iz dana u dan takmiče u obaranju sopstvenih rekorda u zagađenosti vazduha. Ovakvih primera ima gde god da se okrenemo.
Da, čip postoji, ali je on već odavno u nama. Čipovali smo sami sebe slepilom da ne vidimo ništa dalje od nas samih. Zato ne treba brinuti da će nas nas ubiti čip iz vakcine. Ubićemo sami sebe. Podavićemo se u sopstvenom smeću i pogušiti u zagađenom vazduhu dok smišljamo neku novu teoriju zavere.
