Zatvaranje u kuću je definitivno nešto najgore što je moglo da se desi ljudima koje ne drži mesto. Naravno da moramo da budemo svesni da je to najbolje što možemo da uradimo da doprinesemo sebi, svojim bližnjima i svetu, ali nije lako.
Sve više osećamo pritisak – okruženje koje umire, ljudi koji se brinu više nego što je neophodno, i na kraju, onaj najgori, pritisak nas samih. Preveliki deo dana provodimo sami, ne znamo šta ćemo od sebe, pa se jednostavno prepustimo lenčarenju kao nečemu što leči pritisak.
Pitali smo nekoliko mladih sportista kako oni, kao osobe koje su navikle da su stalno u pokretu, preživljavaju ovu situaciju i u kakvim stvarima uspevaju da nađu delić svog hobija. Vežbanje kod kuće nikako ne može da se uporedi sa vežbom na terenu, ali neke načine za održavanje sportskog života rekli su nam Marko i Dušan, koji se bave fudbalom.
Izdvojeno vreme
Svi se sportisti različito ophode prema sportu u karantinu. Najčešće im kroz glavu prolaze misli poput „Ovo je pravo vreme da se rade najteže vežbe jer imam vremena da ih savladam“ ili „Zatvoren u četiri zida imam motivaciju samo za ležanje“. Oba su potpuno razumljiva, naravno.
Baš se dosta forsiram, to je dobro da ne bih izgubio snagu, kaže Marko. Naravno da forsiranje ne znači da treba vežbati po ceo dan, najbolje je ići uvek malo više od onoga što možemo. Trebalo bi vežbati dva puta na dan, po pola sata ili sat, savetuje on i kaže da je i ranije vežbao danima kojim je imao treninge. Pored obaveznog treninga, vežbam jedan sat, a sada barem dva puta po sat vremena.
Sporta definitivno ima kod onih koji žele da ga pronađu, ali da li uopšte može da se uporedi doživljaj? Neki možda ne smatraju da se ovo može nazvati sportom…
Ni s od sporta
Bukvalno ludim jer moram da sedim kod kuće, a igra mi se fudbal, dodaje Dušan, jedan od naših sagovornika. Postoji toliko ljudi koji lude što ne mogu nigde iz kuće. Teško je ublažiti potrebu za sportom. Što je najgore, posle svega ovoga, teško će biti vratiti se u kondiciju. Kondiciju je teško održati, ali se zato može poraditi na snazi, smatra Marko. Zaključuje se da se ne vredi žaliti na posledice ove izolacije, nego je treba iskoristiti na najbolji način.
Poznato je da ljubitelji sporta nisu samo oni koji se njime bave, već i oni koji ga prate. Međutim, radi zaštite upravo onih koji ga verno prate sa tribina, prvenstveno je bio zabranjen dolazak na utakmice, pa su se mnogi razočaravali gledajući ih kraj malih ekrana sa dodatnim razočarenjem zbog manjka atmosfere na terenu i oko terena. Igrači bez podrške, i u velikom riziku da se i oni sami ne zaraze. Zbog toga je sledeći korak u sprečavanju virusa bio otkazivanje svih zakazanih predstojećih utakmica, do daljnjeg. Može se reći da od sporta nije ostalo ni s.
… ili barem s od sporta
Nedostaju mi utakmice i tražim bilo šta što bih mogao da gledam vezano za to, rekao je Dušan. Sigurno se desilo da smo neku utakmicu propustili da odgledamo i videli samo krajnji rezultat. Ko zna, možda je bila zanimljivija nego što se činilo.
Sa druge strane, čak i oni koji ranije nisu pratili sport mogu da dođu u situaciju da odgledaju neku utakmicu iz dosade, zavole sport, i krenu da prate prenose uživo. Možda ova izolacija donese i nove ljubitelje sporta…
Kad sve ovo prođe
Vraćam se jači nego ikad. Možda možete da se poistovetite sa Markovim rečima. Zatvorenost u četiri zida, unošenje hrane, a ne trošenje pojedenog i još mnogo mana ovog perioda može da nam bude ogroman demotivator za bilo kakvu fizičku aktivnost. Razmišljajmo drugačije. Ova izolacija će ojačati veze i prijateljstva, pojačaće našu želju za socijalizacijom, nateraće nas da možda i zamrzimo telefone, i nadajmo se pomoći u uništenju virusa. Ono što je najbolje po sport, doneće nam nove ljubitelje, a stari će se vratiti jači i motivisaniji nego ikad.
