Gotova srednja, gotov prijemni, sve najgore prošlo. Upišeš faks, blejiš celo leto, exit, more, letnje šeme i the end. Kreće faks. Kažu najlepši period života, kad ono… Niko ti nije rekao da možeš da se zezneš i upišeš pogrešni fakultet. Ups, ni meni, ali psst! Žurnalistika, političke nauke, Beograd, ostvarenje svih mojih snova, al za malo.
Zakucao i na moja vrata taj oktobar, početak faksa, oproštajna žurka u omiljenom kaficu (čitaj Gajba), pa na after u Emu na pavlaku, grli tatu, ljubi mami, maši svima, vuci kofer, pusti koju suzu, kreće bus dok jedeš još jednu pavlaku u busu, sad pa ko zna kad.
Stizeš u Beograd. Sam vučeš kofer, pa se vučeš po tramvajima, pa prvi put ulaziž u tamo neki stan. Lažni osmesi sa cimerkom koju vidiš prvi put, da imala sam tu čast. I još uvek misliš kako je sve super i kako lude žurke čekaju samo na tebe, al ti već nešto deluje malo čudno. Sam se raspakuješ, sam jedeš, nikog ne poljubiš za laku noć. Budiš se, sam peglaš majicu, opet sam spremaš da jedeš, ideš na faks, sve neki naučnici oko tebe, ništa ti nije jasno, dođeš kući, opet spremaš da jedeš, usisaš malo i tako u krug.
Zove te drug na kafu, odbijaš jer čekaš mašinu da opere. I ajmo menza, faks, prašina, pranje veša, sudovi, pa opet menza. I onda skapiraš kolika je tvoja mama kraljica, a ti nesposoban. Bukvalno dva meseca nisam mogla da skontam šta kad i šta pre da uradim. Za učenje, fala Bogu nema vremena, kad središ malo život, već je kasno da kreneš od 0 na faxu, jer đe ćeš Platona od 400 strana za jednu noć, si ti normalna. A tu je i brat Marks, prezentacija, pa kolokvijum, vežbe za ispit. Na faks ideš samo na vežbe iz UPT-a kod Dekija, jer toliko grmi. Ah, kako mi to nedostaje.
One pametne sa faksa kuliraš što više jer misliš da si glup, a i malo smara da na hodniku slušaš priče o Aristotelu i Staljinu, znam. Svoje društvo izbegavaš jer misliš da si luzer što nemaš nove ljude, cimerka samo skita negde, a ti blejiš kući po ceo dan. Kao učiš, a skapiraš ko tačno živi u zgradi preko puta (neki deda na prvom levo širi veš, a u stanu pored svako jutro slatki dečkić pije kafu), ne pitajte kako znam. I tako u krug, ne izlaziš. Najdalja lokacija za čekiranje je Super vero od preko puta s druge strane. I ne kapiraš da taj faks nije za tebe, da taj život nije za tebe, jer je fala Bogu smak sveta ako ga naputiš.
I tako sve dok ne vidiš da si niko i ništa i da ti je fakultet iz snova malo uništio život. Zaboraviš da komuniciraš s ljudima, znaš samo za da i ne i da nisi okej, ali ne znaš kako da se vadiš iz toga. Hvala dragom Bogu i mom drugu Aci koji mi je objasnio da sam ja ista osoba, čime god se bavila i koliko god fakulteta napustila. To se desilo u januaru, i tu se moja agonija završila.
Vratila se u Beograd, i odlučila da konačno živim kao Bog. Odlučila da se izlogujem s mesta kome ne pripadam, upišem nešto drugo, a do tad radim kako bi živela u svom omiljenom gradu. I nije veliko cimanje, ne boli, believe me, samo prestaneš da ideš na faks i to je to. I da, uvek možeš da upišeš nešto drugo, kao što reče neki profesor mog bivšeg fakulteta, čovek traljavo dao dve godine na pravnom, upisao političke nauke, i evo ga, 20 godina kasnije doktor nauka i profesor na FPN-u.
Sedam meseci nakon tog famoznog oktobra i onih dosadnih polu razgovora sa cimerkom, skontaš da ti je to verovatno prijatelj za ceo život, s kojim jedeš piletinu iz vajata, al i nudle sa spanaćem od 145 dinara. Naučiš da deliš život s nekim i da se budiš celu noć da vidiš da li i dalje diše kad ima temperaturu, da su ubedljivo najbolji razgovori dok se jedna tušira, a druga sedi na wc šolji i da je jako ženstveno podrigivanje u ženskom društvu. Da su najbolji provodi u trenerkama u kafani Sipaj, ne pitaj ispod mostara, i da je skroz okej da u Kst odeš u pidzami.
I da, onaj neki stan sa početka je tvoj novi dom, a srce zna i te kako da zaigra kad prilaziš zgradi, skoro kao kad ulaziš u svoju kuću.