Nakon nesreća, obično usledi priča o onima koji su imali sreće. Danas su to bili oni koji su sedeli kod kuće, otkazali putovanje ili su u vozu čitali vesti i saznali da vozovi idu samo do Petrovaradina.
Po svemu sudeći, najsrećniji su oni koji nisu u Srbiji, jer obrušavanje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu nije tragedija, već zločin za koji bi se u uređenim zemljama momentalno utvrdila politička odgovornost.
Izjave kojima aktuelna vlast pravda katastrofu koja je odnela 14 života su krajnje sramotni, jer se nesreće dešavaju isključivo kao posledica više sile. Ni u jednu definiciju nesreće se ne uklapaju firme upitnog portfolija, stranačko zapošljavanje i traljavo dovršavanje velikih infrastrukturnih projekata.
Kako je Srbija daleko od uređene države, usledilo je momentalno ,,hvatanje krivina“ i ,,pranje“ od odgovornosti. U sistemu koji su skrojili naprednjaci, dovoljno je otići na lice mesta, iskazati žalost i čak i tada dati prazna obećanja i vršiti atak na zdrav razum. Zamislite da neko hiljadu puta rekonstruiše stanicu i još toliko puta je svečano otvori, a da vas onda uverava da se tako veliki deo obrušio jer je star 60 godina.
U kombinaciji sa lešinarima koje nikad neću zvati kolegama, pokušavaju da ubede javnost da je ovo nasumični incident, a da je sve ovo ,,Crni petak“ kakav Srbija ne pamti.
Od svega navedenog, usaglasila bih se samo sa time da Srbija ne pamti. Podsećam da su na istim funkcijama isti ljudi koji su prešli preko Ribnikara, Mladenovca i još desetine drugih strahota i afera. Nekad davno je počelo sa helikopterom, a danas se za 14 ljudi i njihove porodice završilo sa Železničkom stanicom.
Više ne smemo dozvoliti da se stvari završavaju gubitkom života. Zbog grešaka koje su mogle biti izbegnute, neki ljudi su izgubili život. Zbog permanentnog nemara i bahatosti nadležnih, nekim ljudima su zauvek promenjeni životni putevi. Zbog još jedne epizode u kojoj su glavnu ulogu imali politički akteri operisani od empatije i odgovornosti, neki ljudi će strahovati da kroče i na ulicu, a kamoli da uđu u voz.
U nadi da ovog puta stvarno nećemo dozvoliti, šaljem podršku, saosećanje i snagu Novosađanima. Sreća nije izbeći nesreću, već živeti u bezbednom i odgovornom sistemu. .
