Nekoliko minuta pre ponoći, početak i povod za pisanje ovog teksta je devetoro stradalih i sedmoro ranjenih nakon pucnjave u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu. Ovu rečenicu pišem nekoliko sati kasnije. Povod je ostao isti, ali brojevi sa početka su se promenili. Iz zamršenih misli trgnula me je vest o pucnjavi u Mladenovcu. Ima mrtvih, a ima i ranjenih. Osumnjičeni je uhapšen. Ne usuđujem se da govorim o brojevima, iako se u medijima o njima govori.
Mnogi se pitaju zašto neki od nas i dalje ćute o ovome, naročito ako smo novinari. Ja ćutim jer me je realnost ošamarila i trgla iz sna gde su mediji nastrojeni kritički i etički. Ćutim jer shvatam da nas niko nije čuo onda kada smo iz sveg glasa vikali i skretali pažnju na novinarsku etiku. Ćutim jer vidim da pojedinci udovoljavaju potrebi određenog dela društva da vidi suze, krv i gubitak. Ćutim jer su još jednom zgazili profesiju koja treba da bude životni poziv, jer nas obavezuje na izveštavanje u javnom interesu i za javno dobro.
Pored našeg unutrašnjeg glasa vođenog osnovnim moralnim načelima, i sam Ustav nas obavezuje na istinito, potpuno i pravovremeno informisanje javnosti. Istinitost i potpunost zahtevaju proverene činjenice i obe strane, ali pravovremenost ne znači žurba i ponor u tabloidizaciju i nagađanje. Žao mi je onih koji su to zaboravili. Sram vas bilo za svaku izjavu uzetu od istraumirane dece i za svako kucanje na vrata neutešnim porodicama stradalih.
Nemojte ni slučajno govoriti o tome da morate da slušate vlasnika medija da ne biste ostali bez posla i razmišljali o tome šta će vaše dete sutra jesti. Žao mi je što niste spremni da radite neki drugi posao, već da svakodnevno gazite po sopstvenoj diplomi i moralnim ograničenjima. Sram vas bilo ako verujete da možete da spavate mirno jer ste obezbedili novac, iako ste na putu do njega izgubili hrabrost i dostojanstvo, ispisavši naslove koje će nove generacije novinara pamtiti kao najgore.
Sram vas bilo za svaku svesno napravljenu grešku prilikom izveštavanja. Sram vas bilo za svaki trenutak u kojem ste pomislili na lajkove, klikove i profit, umesto da usporite i saosećate sa tragedijom koja nas je snašla. Sram vas bilo što ste birali profesiju koja zahteva istinu, pažnju, solidarnost i empatiju, a niste mogli da to ispunite. Javni prostor, internet i istorija pamte, čak i onda kada vi zaboravite i hodate uspravne glave, iako znate da za sobom ostavljate mrak.
Iako mlađe kolege uče od starijih, smatram da na današnji dan treba da naučite nešto od omladinskih medija. Koliko god sve bilo crno, srećna sam jer znam da kolege sa kojima sarađujem stasavaju u tip novinara koji naša medijska scena očajno čeka decenijama unazad. Oni su hrabri, nepotkupljivi, solidarni, osećajni i profesionalni, uprkos tome što su često i sami predstavljani u lošem svetlu. Mi ćutimo trenutno, samo zato jer ne želimo da pravimo greške. Želimo da budemo bolji od onih koji su jednostavno bili prvi, ali u svom izveštavanju nisu dosegli do srži naše profesije – istine i moralnih vrednosti.
Napomena: Stavovi autora izneti u okviru rubrike ,,Svojom glavom“ ne odražavaju nužno i stav redakcije.
