U prvom delu koji možeš pogledati ovdepričala je o učenju jezika, najvećim razlikama, a danas priča o izazovima sa kojima se susrela kao član orekstra tamo, kao i o važnostima vannastavnih aktivnosti za Japance.
Šta sve podrazumeva biti član orkestra
Anđela objašnjava da je u okviru njene škole postojalo više vannastavnih aktivnosti, poput sporta, plesa, kaliografije, orkestra, ali i mnogih drugih. Iako nikada ranije nije imala dodira sa nikakvim instrumentom, stavili su je da svira francusku hornu u orkestru radi stipendije.
Vannastavne aktivnosti predstavljaju veliku stvar i ponos škole, jer će pre neko da zna školu po tome da li je dobra u bejzbolu, nego po proseku. Interesatno je jer ako se ovde na primer baviš sportom, to je tvoja lična stvar, u školi ne zanima nikoga, a tamo moraš da se unapređuješ jer ti si ipak deo te mašine, kaže ona.
Anđela kaže da su kao orkestar morali da sviraju oficijalno na mečevima bejzbola, koji su po organizaciji bili pravi turniri gde bi dolazile sve škole. Pored toga, dva puta godišnje bi imali školsku paradu.
Baš mnogo vole manifestacije. Sve što se radilo, radilo se sa nekim ciljem da se pokaže, da bude događaj i ponos škole. Jeste bilo veoma dragoceo, ali i iscrpljujuće. Mislim da je takva vrsta iskustva i za njihove standarde bila previše stroga i intenzivna, ali opet gradi karakter na način na koji se sigurno ne bi izgradio ovde kod nas, objašnjava Ćoso.
Najveći izazov
Anđela dodaje da iako nisu bili među najboljim orkestrima, idalje su vežbali kao da su najbolja filharmonija na svetu, i da joj je to bio najveći izazov.
Više energije smo ulagali u orkestar nego u nastavu. Svaki dan smo vežbali minimum dva sata posle škole svaki dan i za vikend još četiri sata. I na sve to smo morali da završavamo školske obaveze. Naravno, zavisi od kluba do kluba, ali recimo orekestar i sportski klubovi su bili ozbiljno angažovani, kaže ona.
Dodaje da joj se u celom iskustvu najviše sviđalo to što je imala prilike da putuje i nije bila sama u školi u četiri zida. Zato joj je, kako kaže, orkestar bio i najbolje i najteže iskustvo.
Psihicki i fizički to bude teško jer mi umemo biti nestrpljivi i uvek čekamo kada će to više da nam se isplati. Nemaš priliku da se istakneš već si samo zupčanik i moraš da radiš svoj posao. Bilo mi je teško da prihvatim da za neke stvari za koje si ovde iznad proseka, tamo se očekuje kao da je normalno, objašnjava Ćoso.
Svrha klubova
Japanci važe za jedan od najdisciplinovanijih naroda. Prema Anđelinim rečima, klubovi postoje da ih nateraju na socijalizaciju.
Ja sam tek pred kraj shvatila da nemam nijednog prijatelja u Japanu. Sve znam ili iz kluba ili iz škole. Onda shvatam da je kod njih na nacionalnom nivou tako da se svi znaju iz škole ili kluba jer su stavljeni u taj prostor da se druže. Sami od sebe ne znaju kako. Za razliku od nas, mi smo sa svima drugari, objašnjava Anđela.
Grabite sve prilike
Anđela kaže da su je ljudi često pitali zašto tako mlada ide. Ona smatra da svako dok je mlad treba da ode, i da stvari koje pokupi kao dobre u inostranstvu, primenjuje i u svojoj državi kada se vrati.
Sada mi je to jedan period u životu za koji mi je drago što sam ga doživela i jedva čekam da se vratim. Deo mene i dalje tu zemlju shvata kao dom. To je divan osećaj koji bi da svi mogu da iskuse. Moj konačan savet je da grabite sve prilike koje možete, i da što više znanja dok smo mladi upijamo. Najlakše ćemo se vratiti u Srbiju, unaprediti je i primeniti sve što smo naučili, zaključuje Anđela.
