Srpsko-albanski sukobi se rešavaju već nekoliko vekova. Iako se smatra da je sukob nastao relativno skoro, on vuče svoje korene još od dolaska Osmanlija na Balkan.
Kosovo danas ima oko 1 900 000 stanovnika, od kojih je otprilike 93% albanske nacionalnosti, a čitavih 7% srpske nacionalnosti.
Godine 1921. izvršen je popis stanovništva na Kosovu i Metohiji i tada je broj naseljenika iznosio nešto više od 400 hiljada. U tom trenutku, procentualna razlika je iznosila oko 70% Albanaca i 30% Srba.
U 14. veku, na prostoru Kosova postojalo je 89 naselja, od koga su čitava 3 naselja registrovana kao albanska, a samo 86 naselja registrovana su kao nealbanska odnosno srpska. Iz ovih tačno proverenih istorijskih brojki proilazi da je procntualna razlika od prilike bila 98% Srba i 2% Albanaca.
I Srbi i Albanci sebi dozvoljavaju vodjenje polemike oko ove teritorije, a većina njih ne zna ni osnovne istorijske činjenice nastanka Kosova i njegovog stanovništva.
Da li mladi s razlogom vole/ ne vole albance i da li smatraju da Kosovo treba da dobije nezavisnost? Da li imaju opravdan razlog koji pokriva svoje stavove?
Podeljena mišljenja mladih po pitanju Kosova
Marija živi u Beogradu sa mamom. Nije zainteresovana za politiku i ne vidi nikakvu privlačnost u sukobima Kosova, ali kao i svaki državljanin Srbije ima stav o ovoj temi.
U potpunosti sam za priznanje Kosova, nema smisla da više naši ljudi stradaju pod njihovom zastavom, kaže Marija.
Ona misli da ima mnogo mesta gde naš narod može slobodno da živi, da ne strahuje da li će im se deca vratiti kući prebijena ili zlostavljana. Ukoliko bi došlo do rata, Srbija bi trebala da pomogne svom stanovništvu, da im obezbedi dom na nekom drugom mestu, jer za Kosovo više nema spasa.
Priznanje Kosova bi nam možda donelo trenutni poraz, ali bismo time Srbiji kupili mir. Sigurno da bismo izbegli ko zna koliko ratova i što je najvažnije, više niko ne bi stradao na toj prokletoj teritoriji, objašnjava Marija.
Marija kaže da smo u ovoj bici smo već odavno poraženi.
Na Kosovu je većina stanovnika albanske nacionalnosti. Ostalo je jako malo Srba, a verujem da će vremenom i oni sami predati ovu zemlju, dodaje ona.
Za razliku od Marije, Vuk smatra da ovo nije kraj bitke, već njen početak. On je takođe iz Beograda, ali kaže da bi otišao na Kosovo ukoliko bi njegovoj zemlji bila potrebna pomoć.
Odjednom su se Albanci zauzeli za Kosovo. Sve počinje sada kada znaju da imaju sigurnu podršku zapada, ali oni uopšte ne žele Kosovo zbog toga što njima navodno pripada, već zbog teritorije. Pored Kosova, oni takodje žele i deo Makedonije, a južnu Crnu Goru su već preuzeli. Njima nije bitna ni istorija, ni istina i ponos, oni samo hoće da prošire svoje parče državnih granica, kaže ovaj osamnaestogodišnjak.
Za Vuka je Kosovo sveta zemlja i on smatra da nikada ne bismo trebali da priznamo njenu nezivnost.
Kosovo je deo nas, naše istorije i našeg naroda. Pripajanje Kosova Albaniji ili proglašenje nezavisnosti je čist debilizam, čisto otimanje i vandalizam, dodaje Vuk.
Bez obzira na njegova osećanja, on misli da bi za Srbiju priznanje Kosova bio dobar politčki potez.
Politički bi za nas bilo dobro da priznamo nezavisnost Kosova. Pravno bismo bili osigurani i ekonomija bi nam rasla. Rešili bismo se mnogih problema i verovatno bismo ušli u EU, ali bismo bili poraženi kao narod, objašnjava on.
Vuk: „Ne smemo da damo Kosovo zbog svih Srba koji su umrli na toj teritoriji“
Tačno je da je veliki broj ljudskih života ugrožen na Kosovu, ali ovaj sukob je prerastao u poliitčku trku. Sada polako počinje da se zaboravlja šta je bilo 1999. godine na istom tom Kosovu. Sada polako počinje da se zaboravlja broj žrtvi, broj nedužnih koji su umrli zbog iste te politike.
Ovaj sukob je prešao svaku granicu. Uvukao je skoro ceo svet i naterao ga da se podeli na one koji su priznali nezavisnost i na one koji su nisu. Najstrašnije od svega je baš to što ovaj sukob ne može da stvori rešenje kojim će biti zadovoljne obe strane.
