Novinar BBC ogranka u Srbiji, Lazar Čovs, počeo je da se bavi novinarstvom kao student. O tome kako je izgledao njegov put od studentskog lista do reakcije BBC-a i šta savetuje mladim kolegama danas, pročitaj u nastavku.
Neutabanim putem: Prvi koraci
Prvi Čovsov poduhvat u pisanju obeležen je posle susreta sa kolegom koji mu je predložio da piše za studentski časopis „Žurnalist”. Pre ovoga, bilo mu je poznato ime Stefana Janjića, nekadašnjeg urednika i osnivača lista za koji Čovs spominje da je jedan od najboljih u Srbiji.
„‘Žurnalist’ je, u tom trenutku, imao intervjue sa Noamom Čomskim, poznatim američkim filozofom, lingvistom i piscem. Imao je sjajne reportaže iz čitavog sveta, pojedini tekstovi su bili i poluistraživački. To su bili moji prvi koraci u novinarstvu”.
Saradnja se nastavila i kada je naš sagovornik postao deo FakeNews Tragača, gde je urednik redakcije bio Stefan Janjić. Novinari/ke su se bavili/e proverom informacija (fekt-čekingom) otkad novinarstvo postoji, ali Čovs napominje da na našem prostoru nije bilo zaposlenih u ovom domenu sve dok se nisu pojavili FN Tragač i Raskrikavanje.
Značajan korak u Čovsovom profesionalnom razvoju bila je škola istraživačkog novinarstva koju je organizovao Centar za istraživačko novinarstvo (CINS), dok sada radi za BBC svetski servis, čiji je jedan ogranak na srpskom.
„Imao sam dovoljno znanja iz matematike, statistike, tehničkih kompetencija, znao sam kako funkcionišu mape, kako se prave neke od mapa, open-source intelligence… Uz sve to, potrebno je i duboko poznavanje etičkog izveštavanja, što je nešto od čega BBC na srpskom ne odstupa”.
Kodeks novinara Srbije, novinarska praksa i etika
Kodeks novinara Srbije je svakom zaposlenom u ovoj sferi najbolji prijatelj, oružje i poslednja linija odbrane iza koje se staje zajedno sa ostalim kolegama i koleginicama. Potrebno je pridržavati se Kodeksa kako bi se, između ostalog, računalo na solidarnost kolega/nica i zaštitu profesionalnih udruženja.
„Postoji i jedna rečenica koja ne stoji kao napisana, ali je mi svi znamo. Zove se – ‘osim ukoliko javni interes kaže drugačije’.“ To znači da bilo koja rečenica u Kodeksu, osim onih delova koji se odnose na maloletnike i na zaštitu izvora, ima nastavak koji kaže ‘osim ukoliko javni interes nalaže drugačije’. Javni interes uvek može da prevagne i bude jači od bilo kog drugog pravila u novinarstvu, izuzev pravila o maloletnicima i pravila o zaštiti izvora”.
Pitanje (auto)cenzure takođe se nametnulo kao važno, jer pristajanje na ovakav vid rada znači prestanak etičkog izveštavanja. Najdalja tačka do koje je Čovs otišao jeste pažljivo biranje reči, kako bi se poruka prenela na najodgovorniji način, ali je to daleko od autocenzure.
„Radio sam u redakcijama koje od mene tako nešto ne bi ni tražile, zato što bi se (auto)cenzura desila jednom i nikada više. Imam druge veštine u ovom životu koje bi meni mogle da budu zamena, ne moram se baviti novinarstvom. Kada neko počne da pristaje na cenzuru, prestaje da bude novinar”.
Jedan od primarnih zadataka novinarske struke je zaštita izvora. Kako naš sagovornik navodi, nekada to znači zaštiti identitet osobe, a da pritom ta informacija ostane samo između novinara/ke i urednika/ce, dok će u nekim slučajevima to poprimiti oblik zaštite nečijeg dostojanstva, čak i onda kada ljudi nisu svesni da postoji potreba da bude zaštićeno. Nekada će ljudi koji su žrtve dati previše informacija. Novinar/ka mora stručno da proceni šta od toga ne sme da završi u tekstu, zato što može da ugrozi izvor, njihovu bezbednost ili bezbednost njihovih članova porodice.
„Ministarstvo unutrašnjih poslova nekada dostavlja novinarima/kama informacije o ljudima koje ne bi smeo da dostavlja, odnosno podatke o ličnosti. Nekada se to dešava po inerciji stvari. Ljudi koji su u rastrojstvu će ponekad reći previše na ostrašćen način koji njih može da dovede u nezavidnu situaciju sa poslodavcima, komšijama, prijateljima. Posao novinara/ke jeste da zaštiti te ljude i njihovo dostojanstvo sa jedne strane, a sa druge strane, da ispriča njihovu priču“.
Naracija, faktografsko prenošenje činjenica i potiskivanje subjektivnosti
Pored prenošenja činjenica, novinarstvo je ujedno i pričanje priča o potrebama i problemima ljudi. Čovs spominje kako je na početku svoje karijere imao tekstove koji nose vredne informacije, ali da su ostali ‘u zapećku’ zbog manjka naracije. Priča je uspešna ako može da je razume nečija majka, nečiji prijatelj ili kolega/nica, što se kod novinara/ke razvija vremenom.
U procesu učenja, pogotovo za mlade novinare/ke, važno je imati dobre urednike/ce koji će blisko sarađivati sa zaposlenima, jer je na početku teško identifikovati šta ne bi trebalo da stoji u tekstu, šta je suvišno, a šta neophodno.
„Urednicima/kama je posao da ograniče novinare/ke i da ih, u nekom trenutku zaustave. Meni je, na početku karijere, bilo teško da zaključim neku priču. Nisam znao kada da stanem, ali to je nešto što se uči zanatski”.
Na raskršću kultura: Novinarstvo u Srbiji i izvan nje
Iako dosta mladih ima nameru da karijeru nastavi izvan Srbije, novinarstvo, pogotovo istraživačke prirode, u regionu i u Srbiji ima neke od najboljih novinara/ki na svetu.
„To je škola novinarstva koja se kod nas neguje, koja je precizna i tačna, izvršena u objektivnim uslovima koji nisu laki. Ponosim se svojim koleginicama i kolegama i drago mi je što zajedno pokušavamo da ovu širu klimu novinarstva učinimo malo boljom i lepšom. Održavamo stari zapušteni svetionik, da i dalje baca malo svetla. Zaista mislim da, u tom smislu, nije potrebno otići u inostranstvo da bi se bavilo dobrim novinarstvom. Međutim, trendovi jesu različiti, u svetu ima različitih formi novinarstva koje mi ovde nemamo”.
Srbija je manja zemlja, sa manje ljudi, čitalaca i čitateljki, slušalaca i slušateljki, a svetska publika je veća od toga. Pri pisanju i snimanju za širu publiku izvan teritorijalnih granica, pravila igre se menjaju.
Međutim, stoji da se pri svakoj poslovnoj razmeni/poseti nauči nešto novo. Čovs je rano počeo sa svojim medijskim obrazovanjem, te učio u Rumuniji, Finskoj, Grčkoj. Proveo je dosta vremena u Londonu i upoznao se sa najrazličitijim novinarskim pristupima.
„Od svakoga sa kime sam ikada radio na bilo čemu, makar to bio i jedan jedini dan, ja sam nešto naučio”.
Saznanja iz prakse
Ako smo u Srbiji okruženi pretežno belim ljudima, uopšte nećemo razmišljati o tome da je potrebno da na nekoj našoj ilustraciji bude predstavljen neko ko nije beo. Saradnja u sredini koja neguje diverzitet i upućuje na različitosti zauvek menja sliku stvarnosti. Posmatranje jedne teme iz više uglova je neophodno kako bi se odgovorno obavljao ovaj posao.
„Kada neko dolazi iz kulture gde je normalno čestitati, slaviti i obeležavati rođendan, nije svestan da postoje druge kulture u kojima je to uvredljivo. Postoje delovi publike koji slavljenje rođendana ne doživljavaju pozitivno. Iako koristiš ista dva oka, vidiš čitav spektar boja i nijansi. Otkrivaš različite pozadine iz kojih ljudi dolaze, a dužnost novinara/ke je da obavesti i izvesti svakoga od njih”.
Tako je Čovs, radeći sa koleginicama i kolegama koji su slabovidi, krenuo da tekstualno opisuje svaki vizual koji napravi, tako da ga osobe sa oštećenim vidom mogu odslušati.
Iako međunarodne medijske kuće imaju treninge koji osposobljavaju novinare/ke da pišu za sve delove publike i pažljivo slušaju njihove potrebe, naš sagovornik spominje još jednu važnu veštinu koju svako može primeniti.
„Postoji jedna korisna veština za novinare/ke koja se zove – slušanje, dok je druga postavljanje pitanja. Mogu se zaustaviti osobe na ulici, u prodavnici, u redu, bioskopu, školi, na autobuskoj stanici sa rečima: ‘Izvini, mogu li nešto da te pitam?’”
Prilikom svog rada na tekstu koji se osvrće na funkcionisanje tastera za semafore u Beogradu, Čovs je razgovarao sa predstavnikom Gradske organizacije slepih i pitao ga da li im znači zvuk koji tasteri emituju, kakav zvuk, da li više znači kada pište ili kada zuje, kada pričaju ili kada ne pričaju.
„Zvuči banalno, ali mene nije sramota da postavim pitanje ako ne znam, a ja moram da znam kako bih ispričao priču”.
Novinarske inspiracije: Ključni trenuci i osobe
Skoro svako ko je radio sa Čovsom podučio ga je nečemu. Izdvojeni su samo neki, ali ne i svi.
„Stefan Janjić me je naučio da ne jurim priču i njen maksimum po svaku cenu da kasnije ne bih preneo nešto što nije faktografski tačno. Jovana Gligorijević me je naučila da uvek postoji častan način da se obradi bilo koja tema na ovom svetu. Moja trenutna urednica, Aleksandra Nikšić, naučila me je koliko je važna podrška u novinarstvu i individualan pristup urednika/ce novinaru/ki. Kolege i koleginice sa kojima radim su mi pokazali koliko je važno biti solidaran i temeljan”.
Naš sagovornik ne doživljava novinarstvo samo kao svoj posao i jednu od obaveza, već kao poziv kojim planira da se bavi do kraja svog života.
„Novinarstvo je uvek bilo moj poziv. Meni to nije zanimanje. Ja bih se novinarstvom bavio i da nemam dinara od ovoga. Bavio sam se time i kada me nije hranilo i ja ću se novinarstvom baviti čitavog života. Otkrivanje skrivene istine i rad u javnom interesu su nešto što ja dišem. Meni je to jedna od najbitnijih stvari u mom životu i to je postalo sastavni deo mene”.
