Alan danas živi u Beogradu, poseduje srpsko državljanstvo i kaže da postoje tri markera pomoću kojih nepogrešivo možete prepoznati Srbina: koristi reč „bre“, patriota je i slavi Slavu.
Alan Helou je rođen u hrišćanskoj maronitskoj porodici El Helou u Bejrutu koja bašitini hrišćanske istorijske korene i vrednosti stare oko 2000 godina. Njegova porodica je dala Libanu jednog patrijarha, jednog predsednika, nekoliko episkopa, mnoštvo sveštenstva, generala i intelektualaca. U Libanu gotovo ne postoji osoba koja nije čula za ovu familiju.
SRPSKA SLAVA KAO PLEMIĆKI GRB
Njegov prvi dolazak u Srbiju vezan je za 2007. kada je upoznao srpsku devojku sa kojom danas ima šestogodišnjeg sina Josifa. Ali pre nego što će ovaj susret sa Srpkinjom usmeriti njegov život ka Balkanu, Srbija za njega nije bila nepoznanica. Čitao je istoriju Srbije i to ga je zainteresovalo da pronikne u to kakav je to narod.
Osećao sam da između srpskog i libanskog naroda postoji velika sličnost. Tada se i rodila moja želja da posetim ovu zemlju. I zaista, sve što sam pročitao, ovde sam i lično duboko doživeo- tradiciju, istoriju, način života, ljude, hranu, kaže Alan za Youth Vibes.
Kako navodi, jedan od njegovih najsrećnijih dana bio je kada je postao državljanin Srbije.
Taj osećaj ponosa i zahvalnosti teško se zaboravlja. Sada mogu reći da prema Srbiji gajim istu ljubav kao i prema Libanu, zemlji u kojoj sam rođen.
Alan kaže da nema puno razlike između života u Libanu i Srbiji. Međutim, tradicija srpske slave je na njega ostavila najveći utisak.
To je značajan društveni događaj kada je porodica na okupu, a prijatelji dolaze kako bi uzeli učešće u ovoj proslavi. Negde sam pročitao da je srpska slava porodični plemićki grb svakog Srbina. I usitinu tako jeste. Tradicija je važan etnički marker srpskog identiteta. Kao Libanac hrišćanin, u svojoj kulturi nisam naišao na tradiciju slave, ali imamo sličnu tradiciju kada slavimo hrišćanske praznike kao što su Božić, Uskrs, Dan svetih, Vaznesenje.
LIBAN JE ŽARIŠNA TAČKA
Pokušavajući da nam dočara Liban i Bejrut u kojem je rođen a koga još nazivaju Parizom Bliskog istoka, Alan kaže da je reč o jednoj magičnoj zemlji stare istorije u kojoj su nekada zajedno živele različite religije, kulture i tradicije. Ali zauzimajući specifičan položaj na karti Bliskog istoka, Liban je često bio poprište rata. Poslednji rat bio je ne tako davno, 1975.
Pre građanskog rata 1975. Liban je bio multireligiozna zemlja, u kojoj su sunitski muslimani i hrišćani bili većina u primorskim gradovima, šiitski muslimani uglavnom naseljeni na jugu i dolini Bekaa na istoku, a planinsko stanovništvo činili su većinom druzi i hrišćani. Rat je buknuo zbog sektaških komponenti koje su usmeravale strane sile. Postojale su razne frakcije koje su potpirivale sukobe i omogućavale fabrikovanje ratova.
Trenutno Liban nije najbezbednije i mirnije mesto na svetu, iako, smatra, trenutna situacija ne može dati jasnu sliku budućnosti.
Libanski narod se ne oseća sigurno, zastrašen je se za svoju budućnost, jer oseća da ih vlada ne štiti, ni u bezbednosnom ni u socijalnom smislu. Visok državni dug, korupcija, sumnjivi poslovi u svim državnim institucijama bez ikakvog nadzora izazvali su ekonomski kolaps. Posledica toga je hiperinflacija. Nezaposlenost je velika. Nekada zlatna srednja klasa sada klizi u siromaštvo.
NAJTEŽI SU PADEŽI
U istoj meri u kojoj je nama dalek Liban, tako je, kaže Alan, i Libancima daleka Srbija. On ne propušta priliku da svojim zemljacima ispriča šta je naučio o srpskoj istoriji i istorijskim mestima koje je posetio.
Rado svojim sunarodnicima pričam o Srbiji. Volim sve što je povezano sa Srbijom: volim istoriju, crkve i manastire, sela, prirodu, hranu, slavu, patriotizam, način života, rakiju i kafu… Ukratko, kažem da je Srbija u mom srcu u svakom značenju te reči.
Kada ga Libanci pitaju šta mu je najteže palo, njegov odgovor je učenje jezika i padeža.
Najteži mi je bio jezik i naravno pronalazak posla, što je u vezi jedno sa drugim. Mislim da je srpski jezik težak, još uvek imam poteškoća u izgovoru nekih slova i, naravno, padeža, međutim, engleski jezik možete koristiti gotovo svuda. Iako ne govorim tečno, verujem da mogu da se snađem u komunikaciji. Otkrio sam da je najlakši način da naučite srpski jezik svakodnevno komuniciranje sa lokalnim stanovništvom na srpskom čak i ako grešite – u prodavnicama, na autobuskim stanicama, na ulici, u pozorištu i bilo gde drugde.
Za Srbiju Alana vežu lepe uspomena, ali je siguran da će ih imati još.
Svaki trenutak ovde ostao je u posebnom sećanju, svako mesto koje sam posetio bilo je upečatljivo bez obzira na to da li je reč o crkvi, manastiru ili restoranu…
