Danas, 5. decembra, obeležava se Međunarodni dan volontera. Mladi se na pomen volontiranja svakodnevno susreću sa brojnim predrasudama. Razgovarali smo sa Filipom, Anastasijom i Davidom o njihovim volonterskim iskustvima.
Šta je volontiranje, a šta praksa?
Ukoliko se odlučiš za sticanje znanja i iskustava pomoću volontiranja ili prakse, treba da znaš šta su tvoja prava i obaveze. Kako bi izabrao/la šta više odgovara tvojim potrebama, bitno je da razlikuješ praksu od volontiranja.
Prema Rečniku omladinske politike koji je objavio KOMS, volontiranje je izraz dobre volje pojedinca ili grupe, usmeren ka opštem dobru, kako ličnom, tako i kolektivnom razvoju, koji podrazumeva da pojedinac poklanja svoje vreme, veštine, energiju, znanja i sposobnosti u korist cele zajednice, drugih pojedinaca sa kojima nije u srodstvu ili u cilju zaštite i unapređenja životne sredine, ne očekujući zauzvrat ikakvu materijalnu korist.
Za detaljniji uvid u koncept volontiranja, pročitaj Zakon o volontiranju.
Za razliku od volontiranja, praksa u sebi sadrži i element novčane kompenzacije, kao i obezbeđene uslove za rad, gde mladi dobijaju neophodno znanje. Ono što spaja volonterizam i praksu su bezbedni uslovi rada, za koje KOMS napominje da često nisu prisutni, pogotovo u kriznim situacijama.
Iskustvo se mora osetiti, ne može se opisati
Jedan od volontera koji je podelio svoja iskustva je Filip Stokić, mladi volonter iz Požege. Njegov prvi susret sa volontiranjem bio je kada su se održale kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u ženskom rukometu tokom 2010. godine, kada je pohađao 3. razred srednje škole. Još kao dete zavoleo je engleski jezik, što je dovelo do toga da ga njegov profesor predloži za zvaničnog prevodioca i vodiča za poljsku reprezentaciju. Ovo iskustvo ga je, kako kaže, navelo da zavoli volontiranje.
Na konferenciji za medije, poljska reprezentacija na engleskom je pričala pojedinosti u vezi utakmice — kakva je bila, šta je bilo dobro, šta loše, čemu se nadaju… Posle toga, trebalo je da ja to prevedem za našu domaću televiziju, sa engleskog na srpski. Kada sam počeo da objašnjavam, počeo sam da pričam na engleskom isto ono što je i reprezentacija rekla, umesto na srpskom. Prvih 30 sekundi, niko me nije prekidao. Međutim, video sam kako me ljudi gledaju, pa smo svi počeli da se smejemo. Iskustvo se mora osetiti, ne može se opisati, navodi Filip.
Danas, Filip sa svojom majkom drži igraonicu u sklopu koje organizuju letnji bioskop, radionice i izlete. Ove godine, odlučili su se za pravljenje predstave — na sceni su glavni glumci i glumice bila deca.
Našli smo bajku koju je pisao izuzetno poštovani lokalni vaspitač. Ista napisana priča bila je odigrana na lokalu pre 20 godina. Sve je bilo uz nula dinara, nula ulaganja i nula podrške. Sala je bila puna, a svi kostimi, sva scenografija, bili su mogući samo zbog dobre volje ljudi. Nama je bilo puno srce, njima je bilo puno srce — znači da nije sve u ‘lovi’.
I dok iznova objašnjavam kao papagaj, opet vidim isto ponašanje
Anastasija Vasić je nekadašnja studentkinja FASPER-a. Svoje volontiranje započela je u Udruženju Plava školjka, koje pruža sigurno mesto osobama sa bilo kakvim oblikom hendikepa ili sa smetnjama u razvoju.
Sa decom vežbamo njihovu motoriku koristeći čepove kroz igru. Učimo ih vrstama životinja tražeći od njih da određenu životinju pronađu u špilu karata. Igrali smo se sa njima tako što im ponudimo obojene štapiće, koje bi ređali po sličnosti boja. Počeli smo svi zajedno da vezemo, a skoro smo uveli i to da se bavimo domaćinstvom, pravljenjem različitih jela, objašnjava sagovornica.
Kada je reč o reakcijama okoline, Anastasija dodaje da sa suočavala sa određenim problemima.
Interesantno je da je bilo više pitanja koja se tiču toga zašto radim sa ‘takvom decom’, nego zašto volontiram bez novčane naknade. Takođe, kada sam rekla da upisujem defektologiju, svi su me gledali bledo, jer nisu znali o čemu je reč. I dok ja polako objašnjavam iznova kao papagaj, opet vidim isto ponašanje. Isto tako, retko ćete naići na osobu sa težim oblikom hendikepa tokom svoje šetnje po gradu. Sve proističe iz neznanja.
Svi putevi vode u Rim
Trenutno student u Gisenu (Nemačka) preko Erasmus+ programa, David Ninčić, oprobao se i u volontiranju. Jedno od prvih volonterskih iskustava bilo je njegovo putovanje za Italiju, gde su volonteri imali zadatak da okreče jednu jako zanimljivu školu u Rimu.
Moja poznanica napomenula je da se oslobodilo jedno mesto na projektu koji je bio postavljen na sajtu Mladih istraživača Srbije, a falilo je još samo 3 dana do početka projekta. Tamo smo ostali 15 dana, slikali smo po zidovima i krečili, priseća se David.
Sagovornik kaže da je škola koju su krečili stara 100 godina, a za vreme Drugog svetskog rata služila je kao sklonište. Učestvovao je u sređivanju sa lokalnim domarom i dobrovoljcima iz kraja. Imao je priliku i da vidistare školske dnevnike koji datiraju iz ratnog perioda.
Volonterski angažman zahteva dosta truda i zalaganja, ali zauzvrat donosi iskustvo, uspomene i nova prijateljstva. Možda je besplatno, ali nije džabe. Zato: Carpe diem!
