Lifestyle

Mentalno zdravlje nije šala, pa ga nemojmo tako tretirati!

"Nisam sigurna kada je sve to počelo, ali odjednom sam postala svesna da nešto jednostavno nije u redu. Nisam mogla da spavam, nisam mogla da jedem i nisam mogla da ustanem iz kreveta."

Nije retkost da pri razgovoru sa društvom, čujete pojmove kao što su depresija, anksioznost, bipolarni poremećaj kao i mnoge druge. Danas su oni ušli u svakodnevni rečnik mladih, koji se vrlo često upotrebljava u pogrešnom smislu i u pogrešne svrhe. Ovo su samo neke od stvari koje možete čuti svakog dana — Jao, danas sam u nekoj depri; Kako si me prepao, dobila sam napad panike; Ona devojka nije normalna — jedan dan je srećna, a već sledeći se ljuti na mene. Kako je bipolarna; ili pak — Ako danas imamo još jedan test, ono kao, ubiću se.

Tinejdžeri danas nisu svesni koliko zapravo pogrešno koriste mnoge od ovih pojmova. Bipolaran, depresivan, šizofreničan —  to nisu pridevi, već ozbiljni mentalni poremećaji koje ljudi imaju i sa kojim se bore svakog dana.

A kako znaš da ih imaju? To se ne vidi.

Ilustracija; foto: Tijana Ćosić

Da, mentalne bolesti su nevidljive i od njih pate ljudi svih uzrasta i iz svih socijalnih krugova. Ne možemo videti šta se nekom drugom zbiva u glavi, niti sa čim se on sve bori. Upravo iz tog razloga, razgovarali smo sa tinejdžerima i saznali kako oni gledaju na ovu temu.

Anonimno, 16

Osećam se tužno i razočarano kada čujem da se neko šali sa ovakvim stvarima. Samim tim što ismevamo tako nešto, ljudi kojima treba pomoć neće želeti da je potraže. Toliko se već dugo zbijaju šale na ovu temu da smo zaboravili koliko je to zapravo ozbiljno. Žao mi je tih osoba koje ovakve stvari shvataju površno i ne vide da su zapravo opasne.

Za Dimitrija (17) je ova tema čudna, budući da navodi da je i sam nekada zbijao šale na tu temu, ali nikada u nameri da bilo koga povredi. On izjavljuje da je tim ljudima potrebna pomoć, kao i za bilo koju fizičku anomaliju, potrebno je pomoći, a ne ismevati. O tome kako gleda na ljude koji ismevaju mentalne bolesti, on smatra da su ti ljudi nezadovoljni sobom i da su oni kao one klasične siledžije iz filmova koji traže slabije od sebe da bi lečili svoje komplekse.

Iskreno, kada mi se neko obrati za pomoć, uvek tu osobu shvatim ozbiljno. Uvek pristupim problemu sa komične strane, da bih razveselio tu osobu, a kasnije i na druge načine pokušavam da pomognem. Pre svega, te osobe kao sve druge treba slušati, ali slušati da bi ih čuli i razumeli. Kada vam neko priđe i traži pomoć, to je vrlo ozbiljno, jer to znači da ta osoba više nema drugog izlaza i hitno joj je potrebna podrška, dodaje on na pitanje kako se ponaša u situaciji kada mu neko priđe i zatraži pomoć.

Ilustracija; foto: Tijana Ćosić

Ipak, u današnjem društvu gde svi gledamo na mentalne bolesti kao na tabu temu, uopšte nije lako naći pomoć. Roditelji najčešće ne razumeju, a psiholog je previše veliki korak. A mi, koliko god to lepo zvučalo, nažalost, još uvek ne možemo jedni drugima da čitamo misli.

Katarina*, učenica druge godine gimnazije, podelila je svoje iskustvo u nadi da će ono nekome dati snagu da zatraži pomoć i ima poruku za tinejdžere koji se plaše da govore o svojim problemima.

Nisam sigurna kada je sve to počelo, ali odjednom sam postala svesna da nešto jednostavno nije u redu. Nisam mogla da spavam, nisam mogla da jedem i nisam mogla da ustanem iz kreveta. Obožavam da plešem, ali ni to mi više nije predstavljalo zadovoljstvo, kaže Katarina.

Bilo mi je izuzetno teško. Dešavale su se stvari koje nisam razumela i mislim da je to dovelo do toga da se osamim. U početku sam mislila da su moja depresija i napadi panike bili nešto što sam nesvesno radila da bih privukla pažnju i mrzela sam sebe jer sam se tako ponašala, ali tada se nisam osećala voljenom niti poželjnom, pa sam na sve načine pokušavala da to popravim.  Ali, onda se sve otelo kontroli i nisam više mogla da kontrolišem svoje misli. Pretvarala bih se da je sve u redu, a kada padne mrak, pomišljala bih na ono najgore. Pokušavala sam da se obratim drugima za pomoć, ali svaki put kad bih probala, počela bih da plačem i da se tresem i na kraju bih odustala. Nije trebalo to da uradim.

Ilustracija; foto: Tijana Ćosić

Ona dodaje da su je roditelji shvatili ozbiljno tek nakon dve godine, kada se već toliko povukla u sebe da je skoro bilo prekasno. Osećala se kao da će ispariti ili postati providna, uvek je imala neki teret na ramenima i oblak nad glavom koji je činio da sve deluje sivo. Tada je saznala da mora da potraži pomoć. Kako kaže, imala je tu sreću da su roditelji bili uz nju i na sve načine pokušavali da joj pomognu.

Za kraj, ona želi da pošalje poruku svim mladim devojkama i mladićima koji osećaju da nešto nije u redu sa njima i da se ne osećaju ispunjeno, niti srećno.

Vrlo je važno naći ljude koji će vas razumeti, a morate da imate i sami jaku želju da se borite. Niste došli do ovde da biste sad odustali. Niko ne može da reši vaše probleme, ali to ih ne čini nerešivim. To je na vama. Nađite izlaz, jer on mora da postoji.

A o tome šta mi ostali možemo učiniti da pomognemo nekome i kako da reagujemo ako nam neko priđe sa ozbiljnim mentalnim problemom, pričali smo sa dr Sašom Dimitrijevićem, neuropsihijatrom, koji nam poručuje da se pre svega edukujemo i naoružamo strpljenjem.

Potrebno je mnogo vremena da bismo doprli do osobe koja pati od nekog poremećaja. Važno je ne pritiskati tu osobu, ali staviti joj do znanja da nije sama, da je voljena i da je vama i drugima stalo do nje. Morate biti spremni da ponovite neke stvari više puta, dokle god je toj osobi potrebno da čuje te reči ohrabrenja. Pored toga, razgovarajte o bilo čemu. Skrenite joj misli sa problema, pokažite joj da je život lep i vredan življenja. Ceniće to, kaže dr Saša Dimitrijević.

Ilustracija; foto: Tijana Ćosić

On takođe dodaje da, ukoliko nam se ikada učini da je osoba opasna po sebe ili druge, kako god izgledalo, ne smemo to ignorisati. Hitno treba da potražimo pomoć odrasle osobe, poput profesora ili psihologa. Kod takvih slučajeva, to je najbolje što možemo učiniti.

Dakle, strpljenje i razumevanje su najbitnjiji.

Sledeći put, kada vam dođe da se „ubijete“ zbog „bipolarnog“ profesora koji je 100% alkoholičar, razmislite malo. Jer uvek ima prostora za šalu, ali mentalno zdravlje nije šala — zato nemojmo ga tako tretirati.

*Ime je promenjeno po želji sagovornika i zaštiti njegovih prava

Pretplati se
Obavesti o
guest
0 Komentari
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare