Živimo brzim i stresnim tempom života. Sve nam se svelo na digitalni svet. Osim što se otuđujemo od sveta i drugih, polako gubimo konekciju sa sobom. Često ne znamo ili ne možemo da objasnimo kako se osećamo i šta nam treba.
Svako se u svoja četiri zida sastane sa samim sobom. Sve muke, problemi, potrebe i želje stvaraju pritisak, jer ne možemo da se izborimo sa njima. Pokušavamo da budemo snažni i nezavisni, zanemarujući najbitniju stvar – naše mentalno zdravlje.
Postoje situacije koje ne možemo objasniti najbližima ili od njih ne možemo dobiti adekvatnu pomoć. Ponekad nije dovoljno samo imati rame za plakanje. U jednom momentu će nam pasti na pamet psihoterapija.
U generacijama naših roditelja, baka i deka je skroz nezamislivo da mladi imaju bilo kakav problem. Postoje oni koji i dalje veruju da mladi imaju jednu jedinu obavezu – da uče.
Opet, ni to nije jednostavno, jer je naš obrazovni sistem prenatrpan nebitnim ili nepraktičnim informacijama koje moramo da naučimo za ocenu na papiru. A to ništa ne znači čim napustimo školske ustanove. Mentalno zdravlje drastično opada a mi ignorišemo iz straha da će nas najbliži drugačije gledati ako pokažemo “slabost“.
Na ovu temu smo razgovarali sa psihoterapeutkinjom Irenom Šimić i influenserom koji na svom TikTok profilu redovno deli svoje iskustvo sa seansi – Lazarom Filipovićem.
Psihoterapija – tabu ili ne?
Pitali smo Irenu koliko često mladi dolaze na psihoterapiju. Ona ističe da je veoma važno da definišemo koga svrstavamo u tu kategoriju.
,,Ako se vodimo zakonskim okvirom, već adolescenti stariji od 18. godina pred zakonom imaju iste odgovornosti i obaveze kao odrasli ljudi, iako o “odraslom” mozgu možemo da govorimo tek nakon 25. godine života jer prefrontalni korteks (regija mozga odgovorna za odlučivanje) nije potpuno oformljena pre tog uzrasta.’’.
Irena dodaje da se može pričati i o emotivnoj zrelosti koja je preduslov za odraslost, koja je uslovljena zrelošću mozga, ali je i mnogo kompleksnija od toga. Takođe ističe i socio-ekonomske faktore koji utiču na to da se gornja granica mladosti pomerila sa 26. na 30. godinu života kako je danas definisana od strane Ministarstva omladine i Sporta.
Za donju granicu se uzima 15. godina, što se u razvojnom smislu poklapa sa ranom adolescencijom, iako postoji trend stupanja u seksualne odnose u sve mlađem dobu, čak pre petnaeste godine.
,,U svojoj praksi susrećem se i sa klijentima koji imaju preko 30 godina, a koji su i dalje na prelazu iz mladosti u odraslost, upravo jer ne postoji dovoljno unutrašnje ili spoljašnje podrške za ovu tranziciju (npr. ne postoje uslovi za finansijsko osamostaljivanje i odvajanje od porodice porekla).’’.
Sagovornica više od polovine svojih klijenata svrstava u mlade, ako pod njih podrazumevamo one koji dolaze sa problemima mladih.
Koji su razlozi zbog kojih mladi dolaze na psihoterapiju?
,,Ono što ih dovodi na terapiju je ogromna duševna patnja koju nepotpuno ili uopšte ne
razumeju. Često su zbunjeni svojim osećanjima jer smatraju da nemaju razloga da osećaju toliku patnju, jer „na papiru” imaju sve što im je potrebno, roditelje koje vide kao požrtvovane i pune ljubavi. Svoje gubitke minimiziraju ili otpisuju, porede se sa drugima „kojima je teže”.’’.
Kako dalje objašnjava, obično mlade na terapiju dovode simptomi anksioznosti koji im otežavaju svakodnevno funkcionisanje ili neki značajan stresogeni događaj uzrok kao raskid, bolest ili smrt člana porodice. Povod takođe mogu biti napadi panike ili opsesivne i intruzivne misli, impulsivno ponašanje nad kojim nemaju kontrolu, nemogućnost emotivne regulacije, prokrastinacija na fakultetu.
,,Ono što se uvek nalazi u pozadini je konfuzija u pogledu uloga i identiteta, često i ogroman osećaj usamljenosti i nepripadanja. Oni proizlaze iz nemogućnosti da se napravi sledeći korak u nekoj od ključnih sfera za odrastanje – završetak školovanja, zaposlenje, stambeno osamostaljivanje i zasnivanje stabilnog partnerskog odnosa. Ove životne prekretnice nastupaju danas mnogo kasnije nego što je to bio slučaj pre samo par generacija. Između ostalog se definicije toga šta znači biti odrastao, šta znači biti žena ili muškarac, konstantno društveno preispituju.’’.
Irena stavlja akcenat na najvažniji zadatak adolescenta i mladog čoveka – odvajanje od primarne porodice. Taj zadatak je jedino moguć ako postoji dovoljno podrške za osamostaljivanje, što podrazumeva skladne odnose sa roditeljima.
,,Nije nikakvo iznenađenje da se mladi danas osećaju toliko anksiozno i nepripremljeno za samostalan život.“.
Da li je psihoterapija kod mladih i dalje tabu, s obzirom na verovanja kod roditelja i starijih da je ,,Zapad izmislio sve mentalne bolesti i da to nije postojalo u njihovo vreme’’?
Danas odlazak mladih na psihoterapiju nije tabu. Kako Irena kaže, mi sa jedne strane i dalje živimo u društvu koje je tradicionalno i patrijarhalno, dok smo s druge putem interneta i društvenih mreža otvoreni ka uticajima koji dolaze iz celog sveta.
Generacije koje su odrastale pre samo dvadesetak godina ne mogu ni da pojme zbunjenost koju mladi osećaju u pokušajima da pomire stavove o životu i svetu koje su, bilo voljno bilo nesvesno, usvojili kroz vaspitanje i vrednosti Woke kulture gde su granice ponekad toliko fluidne da se gube.
,,Njihovi roditelji su odrastali u prividnoj sigurnosti krutih društvenih i rodnih uloga koja ih je čuvala od anksioznosti, dok ih je s druge strane neretko gurala u depresiju, alkoholizam i porodično nasilje. Mladi su danas rastrzani između lojalnosti koju osećaju da „duguju“ roditeljima, zahteva koji dolaze od vršnjaka (uglavnom sa društvenih mreža), i uvažavanja svojih autentičnih potreba koje često tek trebaju da osveste.’’.
Koliko su mladi svesni da je mentalno zdravlje bitno i da nije sramota ići na psihoterapiju?
Mladi koji dolaze na psihoterapiju su itekako svesni, iako pojedini osećaju ambivalenciju, pa biraju s kim će da podele to iskustvo. Sa kim će da ga podele – sa bliskim prijateljima, partnerima ili roditeljama – zavisi od njih samih. Mladi nekada kriju svoje posete psihoterapeutu od roditelja ‘’da ih ne bi brinuli’’.
,,Za generaciju njihovih roditelja, psihološke krize su predstavljale izraz slabosti karaktera i to se neretko prenosi i na decu. Moji mladi klijenti su često izrazito samokritični, trude se da „popravljaju“ sebe, da kontrolišu svoje emocije do te mere da ne žele ni da ih osećaju, što jeste eho ovog uverenja da je izražavanje duševne patnje slabost.’’.
Sa druge strane, mladi posežu za tekstovima o mentalnom zdravlju, od kojih su mnogi diskutabilni po pitanju verodostojnosti informacija. Oni im omogućavaju da pronađu sebe u raznim dijagnozama. To samodijagnostikovanje im donosi privremeno olakšanje jer mogu da imenuju i time „ukrote“ ono što doživljavaju. Na duže staze se samostigmatizuju jer dijagnoza kroz simptomatologiju ne donosi dublje razumevanje.
,,Ta samodijagnoza ih motiviše da potraže pomoć, a jednom kada dođu na terapiju, većina je vrlo saradljiva. Otvoreni su za edukativni deo terapijskog procesa, što jeste značajan deo rada sa mladima. Takođe, skloni su da dele svoja dobra iskustva sa terapije sa drugima i time značajno doprinose destigmatizaciji brige o mentalnom zdravlju.’’.
Okej je ne biti okej
Kad smo se suočili sami sa sobom i shvatili da imamo problem – šta sad? Koji je sledeći korak?
Opet nam se vraćaju brige o tome šta će drugi reći. Veći je problem ohrabriti se da nađemo psihoterapeuta. To nije lak posao – ne može svakome da odgovara isti metod ili ista osoba kojoj se treba otvoriti.
Kako nam Lazar kaže, na prvu seansu je otišao sa 18 godina. U ovim godinama završavamo srednju školu i upisujemo fakultet. Tek što se završi polaganje mature počinju prijemni ispiti na fakultetima. Sve to stvara ogroman pritisak i dovodi do poremećaja mentalnog zdravlja.
,,Posle prve seanse sam napravio dužu pauzu, jer nisam bio dovoljno zreo da se tada suočim sa onim što nosi rad na sebi. Od 19. godine, dakle već skoro 3 godine, idem aktivno.“.
Lazar je imao problema sa anksioznošću i napadima panike. Shvatio je da je psihoterapija jedino rešenje.
,,Prijatelj iz bližeg okruženja je išao na seanse i njegove priče su me podstakle da se ohrabrim i javim se mojoj trenutnoj psihoterapeutkinji.“.
Ako se neko odluči na ovaj korak treba biti iskren sa svojim roditeljima, jer osim što često finansiraju naše potrebe, oni su nam najbolji prijatelji. Ma koliko god se činilo da nas ne razumeju, žele nam najbolje.
,,Roditeljima sam prišao iskreno i rekao za napade panike, nakon čega se psihoterapija nametnula kao tema. Objasnio sam im da psihoterapija može pomoći u svim aspektima mog života, što se kasnije pokazalo i kao istina. Odmah su mi pružili podrsku i, između ostalog, finansirali moje seanse dok se nisam osamostalio.“.
