Connect Voz voyage

Moj život u Francuskoj

"Voz voyage" će biti moje mesto gde ću pisati o svom životu u Francuskoj.

Zovem se Marta, ali me ljudi češće zovu Marta voz. Do pre par meseci bila sam učenica bilingvalnog odeljenja na francuskom u Gimnaziji Svetozar Marković. Kada sam saznala da kao učenica tog odeljenja mogu da učestvujem u projektu Un an en France (godinu dana u Francuskoj) istog trenutka u mojoj glavi ja sam pila kafu u Jelisejskim poljima. Ili ubacivala na instagram sliku pored Ajfelovog tornja. Ni u jednom trenutku se nije postavljalo pitanje da li ću da konkurišem. Sebe sam odmah videla sa nekim Francuzem. Umetnikom koji me slika na Montartu, juri biciklom ili jede jagode, bas kao u Ameliji Pulen. (Ko nije gledao film, odmah posle ovog teksta da pogleda. O b a v e z n o). Doduše, završila sam u gradu sa 15 000 stanovnika – Vezul. Blog Voz voyage će biti moje mesto gde ću pisati o svom životu u Francuskoj.

Nisam bila svesna da idem u Francusku

Prijavu sam poslala pola sata pre ponoći isteka roka. Taj dan je bio dan kada sam se zvanično setila svih stvari koje sam ikada u životu uradila. Čak i osam akorda na gitari koje sam naučila u šestom razredu. Samo da bih nafilovala svoj CV. Celo motivaciono pismo mi je bilo jako konfuzno. Kao sliku sam stavila osmogodišnju Martu jer je ova iz pasoša prilično neuputna i strašna za prefinjene Francuze.

Ja i Vezul; foto: privatna arhiva

Kako odgovor na mejl nije stizao, počela sam da tešim sebe da ta Francuska i nije baš nešto. Kako je baš trula. Tešila sam sebe kako sam treća godina, propustiću sve 18. rođendane, svirke, ekskurziju i ono najbolje od srednje škole. Onda je mejl stigao i ja sam zahvalila Bogu što su Francuzi koji su birali dovoljno čudaci. Od sve odgovorne i ambiciozne dece izabrali su baš mene. A kao glavni razlog zašto biram Francusku, navela sam Ameliju Pulen i njene jagode na prstima.

Iz francuskih filmova i knjiga jesam naučila mnogo toga, ali niko mi nije rekao koliko je komplikovana papirologija za vizu. Letnji raspust ću po slobodnoj proceni okarakterisati kao pakao. Roditelji su baš u tom trenutku odlučili da sam dovoljno velika da sama rešavam svoje stvari. Jelte, to je moj put i moje školovanje i oni su od sad tu samo da me podržavaju. Iskreno mislim da je to tako bilo jer i oni nisu imali ni trunku pojma kako se sve to radi. Zakasnila sam da zakažem vizu i bila na korak da uopšte ne odem. Moja ludačka sreća, koja me prati kroz život, me je spasila. Neko je baš tada otkazao svoj termin i ja sam u njega uskočila. (To je jedna baš naporna priča, ali koliko naporna toliko i zaniljiva – biće reči i o tome u narednim tekstovima).

Da li ja uopšte želim da odem?

Moja majka je mislila da je razlog moje neodgovornosti i rasejanosti taj što ja uopšte ne želim da odem, za šta sam prilično bila sigurna da nije tako. Kada sam završila sa obavezama oko dokumentacije bukvalno sam zaboravila da putujem. Pakovanje mi nije bilo ni na kraju pameti, a sa društvom sam pravila planove, zaboravljajući da nisam tu. Uopšte nisam imala osećaj da odlazim i time kao da pauziram godinu dana života, dok svi oko mene žive svoje. To me je uhvatilo tek poslednjeg dana ali sam shvatala da će mi školovanje u inostranstvu značiti više nego žurkanje. Ja se nadam!

Aeorodrom me je razdvojio od detinjstva

Po prvi put sam letela avionom i aerodrom me je fascinarao iz mnogih razloga. Nije me fascinirala njegova veličina ili tehnologija, već ljudi na njemu. Priče ljudi na liniji Niš-Bazel su stvar koja me je naterala da manje mrzim aerodrom. Ne možete da zamislite koliko interesantnih stvari može da se čuje od bakice koja se udala sa 17 i otišla u Švajcarsku. Ili košarkaša koji naporno trenira za klub u Francuskoj dok njegov klinac u Aleksincu broji svaki njegov koš. O svim tim aerodromskim ljudima, njihovim čudnim navikama mogu da napišem skroz poseban tekst i zato ću se ovde zaustaviti.

foto: privatna arhiva

Kada sam stigla, po prvi put sam se zaista zapitala zašto sam kog đavola došla. Kod kuće sam imala svoje pozorište, društvo, silne projekte. Ni sada nisam sigurna da li sebi želim da priznam da sam pobegla od sebe. Iz bolesne potrebe da budem sigurna da radim nešto pametno u životu. Moja prva nedelja je bila uzbudljiva. Kako Francuzi jedu bananu i mnoge druge stvari ispričaću ti već u narednom tekstu. Pokušaj da živiš u Francuskoj kroz ovaj mali blog.

Leave a Reply

avatar
  Subscribe  
Notify of