Serijal Zašto (ne) želim da odem iz države? je serijal od 5 tekstova u kojima će naši sagovornici iz svog ugla predstaviti problem odlaska mladih iz Srbije. Jedna od njih je Neda Rajković, maturantkinja Gimnazije Svetozar Marković u Nišu.
Neda kaže da često poželi da ode iz zemlje, i da za to postoji šansa, jer je, kako kaže, mnogo puta stradala zbog tuđih grešaka. Smatra da se u bolje razvijenim zemljama to ne dešava toliko često.
U slučaju da mi bilo šta ne bude odgovaralo i da ne uspem da nađem povoljne uslove za život, naravno da me čeka život u inostranstvu. Sve zavisi od toga kako se stvari u zemlji odvijaju, kako politička situacija, tako i druge stvari.
Upravo politička situacija u Srbiji je najveći razlog njenog nezadovoljstva. Koliko god da je patriota i voli svoj grad i svoju zemlju, ne želi da živi negde gde se njen trud i rad neće vrednovati. Negde gde će neko kao član političke stranke biti u boljoj poziciji od nje.
Želela bih da ako nekada stignem do neke pozicije, da to bude zbog mog rada i truda i onog što sam sama uspela da napravim. Ne zbog mog klečanja na kolenima i molbi.
Ona smatra da ne treba kriviti mlade zbog toga što odlaze, jer su mnogi na to primorani. Sa druge strane krivi ih što ne čine ništa da doprinesu poboljšanju situacije.
Znam dosta mladih iz svog okruženja, koji su apsolutno nezadovoljni celom situacijom u zemlji, a ne rade ništa po tom pitanju. Po meni je to glupo i apsurdno. Svaki mlad čovek treba da se trudi da promeni sve što mu smeta na mikro, pa na makro planu. U slučaju da vidi da nema podršku i da to ne ide u smeru u kojem on to želi, naravno da treba da menja svoje okruženje.
Dodaje da je za promene uvek pravo vreme i da za njih nikada nije kasno.
Razumem da nije toliko lako da se politička scena menja i da smo svi mi mali naspram nje. Žargonski rečeno mi smo kapi u moru. Ali ukoliko bismo se svi skupili, napravili bismo jednu baru, onda jezero, more. Na kraju bi bio okean nas, koji bismo nešto promenili.
Po njenom mišljenju, mladi nisu u potpunosti izgubili poverenje u ovu državu i ipak postoji taj tračak nade. Misli da možda ne veruju u državnu vlast, ali još uvek veruju u narod.
Lepe stvari su ispred nas samo ako krenemo ka njima. Ako svako od nas krene nekim svojim putem, drugačijim, inovativnijim i kreativnijim, doći ćemo na isti cilj. Svi putevi vode u Rim, a to je metafora da svi putevi vode ka pobedi. Uzdajte se u sebe, uzdajte se u druge i pobedićemo!
