Odsustvo debate, kulture komuniciranja i manjak profesionalnih novinara očekivano je doveo do opadanja poverenja građana. Ono što je upućeno novinarima je lako reći i plasirati kao mišljenje, iako je reč o teškim i krajnje opasnim optužbama.
Ko nam zatire kulturu i širi mržnju?
Novinari koji rade u javnom interesu ti neće uvek reći ono što želiš da čuješ. Ljudska priroda teži stabilnosti i lepom, ali to se ne postiže šarenim lažama i ugađanjem uhu i oku. Kako je davno rekao francuski novinar Alber Londr, naš posao je da perom dodirnemo ranu.
Rane srpske medijske scene ogledaju se u brojnim rijaliti programima, koji su od prve necenzurisane psovke evoluirali do teškog fizičkog nasilja. Ogledaju se i u nedostatku dečijih i kulturnih programa, a deca novijih generacija prvi kontakt sa svetom imaju upravo putem tehnologije. Za nedostatak kritičkog mišljenja koje zahteva više uglova krivo je odsustvo političke debate i embargo na razne teme.
Oko nas je mnoštvo medija i informacija, a brzina često stvara greške i pothranjuje dezinformacije. Zbog svega toga, one lepe i vesti iz kulturne rubrike nam klize kroz prste, jer je previše onih koje moramo da napišemo i svrstamo u hroniku. Nisam religiozna, ali sam gotovo potpuno sigurna da nije u pravoslavnom ili duhu bilo koje religije vređati i targetirati neistomišljenike i one koji rade svoj posao.
Strani novac kao trn u domaćem oku
Činjenica je da mediji imaju moć, a nije ni tajna da bi baš zbog toga mnogi voleli da umešaju prste u njihove uređivačke politike. U idealnoj državi verovatno ne bi bilo posla za novinare, jer bi u takvoj državi težinu svih demokratskih stubova na leđima nosili oni kojima su građani dali svoj glas i poverenje.
Kada je situacija suprotna, posla itekako ima, što za kritički i profesionalno nastrojene novinare, što za propagandna glasila koja se vešto kriju pod nazivom medij. Razlika je u izvorima finansiranja i količini novca kojom raspolažu.
Imali smo prilike da čitamo o medijskim konkursima na kojima sredstva dobijaju mediji koji su javni interes zamenili za ekonomski i politički. Kriterijumi za odabir medija su njihova usaglašenost sa političkim stavovima i idejama raznih grupacija, a kada se taj novac podeli, za redakcije u kojima su novinari koji rade u građanskom interesu obično ne ostane ništa. Za neke su sankcije su mizerne, a za medije koji se čvrsto drže standarda profesije i pitaju u ime građana, kazne su previsoke i to samo zato što rade objektivno i ne staju ni na čiju stranu.
Kada novca iz budžeta nema, rešenje su donacije pojedinaca i organizacija, bilo stranih, bilo domaćih koji uviđaju važnost pravovremenog plasiranja informacija. Možda je poražavajuće kada ,,domaćeg” novca nema, ali apsolutni poraz je jedino kada to dovede do zatvaranja redakcija u državi za koju se veruje da je demokratska.
Rizik je izuzetak, a ne redovno stanje
Do kraja godine ostalo je više od četiri meseca, a broj pretnji i pritisaka na novinare se samo povećava. To jeste rizik ove, pa i drugih profesija, ali ne i nešto što treba da se podrazumeva. Ne želim da me jednog dana javnost percipira kao heroinu kada uputim pitanja institucijama i ličnostima čija je nadležnost da rade u interesu građana. Ja sam samo novinarka koja želi da piše i istražuje, a moj posao i funkcija mojih tekstova nije da se svidimo bilo kome, već da služimo javnom interesu.
Napomena: Stavovi autora izneti u okviru rubrike ,,Svojom glavom“ ne odražavaju nužno i stav redakcije.
Prati nas i na Instagramu, Fejsbuku, Linkdinu i Jutjubu.
