Zbirku priča Talandara napisao je Ognjen Vlačina, poznat i pod pseudonimom Oguman. Obiluje kratkim zapisima o nekadašnjem Prijedoru gde je Ognjen odrastao i sećanjima o prošlosti. Sa Vlačinom smo razgovarali o pisanju, životu, a objasnio nam je i šta je zapravo talandara.
Zašto baš Talandara?
Talandara je sud za pripremu hrane. U našem narodu čest je i naziv tanjirača. Najčešće je pravljena od tankog lima, te se hrana u njoj brzo ispeče na vatri.
Zašto baš Talandara? Ognjen je bio na splavarenju sa društvom, na Tari. Jedno veče, na talandari se spremala pastrmka. Zajedno sa svojim prijateljima, kako kaže, omađijano je posmatrao vatru koja je nastala.
Moji prijatelji iz Prijedora i ja imali smo Viber grupu koju sam ja preimenovao u ‘Talandara’. Tako je talandara i ostala. U mom životu je već 15 godina u obliku ove grupe. Kada sam razmišljao kako da nazovem zbirku, prva asocijacija mi je bila ta grupa. Talandara mi se sviđa kao sud, kao da sabira. Sabrala je sve te priče, objašnjava Vlačina za Youth Vibes.
Nakon ovog putovanja i dopisivanja u grupnom četu, naš sagovornik je svogm veoma dobrom prijatelju, Igoru Motlu, poručio: Hoću grad u talandari. Tako je na koricama knjige nacrtan sud u kome stoji grad u malom. Na koricama se uočava i Radetića kula, po kojoj je nazvana poslednja priča Zbirke.
Radetića kula, zaboravljeni spomenik prošlosti
Svojevrsna gradska misterija, austrougarska srebrnina, kulturna i duhovna zaostavština naroda koji tu žive. Spomenik zanimljive i burne prošlosti, opisi su kulturnog spomenika koji se našao na stranama Talandare.
Ova zbirka je, sa sve posvetom, isporučena gradonačelniku Prijedora. Ognjen Vlačina je na samom početku knjige naveo da je njegova želja, kao i želja ostalih, da se Radetića kula prezervira i pretvori u kulturno središte.
Da li bi to bila biblioteka, galerija, muzička škola… nebitno. Bitno je da se zaustavi propadanje. Ako se učini nešto povodom tog pitanja, biću izuzetno ponosan. Kao umetnik, izneo sam to na površinu, kaže naš sagovornik.
Šta je Vlačinu podstaklo da piše
Naš sagovornik ističe dva presedana koja su ga navela da počne da piše, a oba se tiču portala BUKA.
Jedan od njih je memorijalni muzički festival, ŠA Fest, koji se održava u Prijedoru u čast pokojnog slikara i muzičara Mikše Popovića.
Kada sam bio na drugom ŠA Festu, atmosfera me je inspirisala. Ustao sam i napisao jedan tekst, koji sam poslao portalu BUKA. Pritom, nikada nisam pisao za njih. Nakon sat i po vremena, video sam svoj tekst na naslovnoj strani, priseća se Vlačina.
Zatim, naš sagovornik pisao je o Gimnaziji u Prijedoru koja je zvanično navršila svojih 100 godina postojanja. Započeo je svoj tekst rečima: Gimnazijo draga sa nekoliko imena (Realna, Niža, Esad Midžić, Sveti Sava) i veličanstvenom kolonom ljudi i đaka iza sebe, sretan ti rođendan i jubilej!.
Kako Vlačina objašnjava, usled pandemije i kolektivnog urušavanja institucija u celom regionu, došlo je do sistematskog urušavanja Gimnazije u Prijedoru, te njen jubilej ni na koji način nije obeležen.
Događaj maltene nije obeležen ni na koji način. Mene je to strašno zabolelo. Bio je to ogroman jubilej. Međutim — ništa.
U tom periodu, Ognjen je čitao Markesovih Sto godina samoće, kako bi ispoštovao obećanje koje je dao svojoj profesorki u gimnazijskim danima.
Profesorka nam je rekla da Sto godina samoće jednom čitamo kao mlađi, u školi, a drugi put kao odrasli. Obećao sam da ću pročitati knjigu po drugi put. Hteo sam da održim svoju reč, te sam napisao tekst Sto godina samoće: Prijedorska gimnazija.
Šta iz Talandare autor naročito izdvaja?
Tokom selekcije priča za zbirku, mnogo njih se nije našlo u finalnoj verziji. Postoji samo jedna za koju je Ognjen od početka bio siguran, a to je ona o njegovom pokojnom fudbalskom treneru.
Imao sam dosta trenera, ali on mi je najviše ostao u sećanju. Britkog uma, jako duhovit, uvek sam imao neku posebnu emociju sa njim. Opisao sam dve anegdote u toj priči, ali nije ušla u zbirku. Tek skoro sam osvestio da mi je žao i da je trebalo da insistiram da se i ona nađe među ostalim, ističe autor.
Inspirisan svojim fudbalskim iskustvom, Vlačina je napisao i priču Pero, koju možeš da pročitaš ovde.
Ćirilica i latinica — oba pisma u jednoj zbirci
U Talandari neke priče su na latinici, a druge na ćirilici.
U školi se uče i ćirilica i latinica. Bila su dva ravnopravna pisma i u tom vremenu, u bivšoj Jugoslaviji. Sa druge strane, pisanje samo jednim pismom nekome može biti i odlučujući faktor da tu knjigu ne pročita, objašnjava autor.
Planovi za budućnost
Ognjen je više vremena proveo u Beogradu nego u Prijedoru i napomenuo je kako vidi Beograd kao svoj zavičaj.
Mislim da bi trebalo da i neke beogradske priče izađu. To nisu priče splavova i kafića, nego one u marginalnom Beogradu, ali o pravom Beogradu. O nama i o našem beogradskom duhu, za koji kažu da nije tu. Ja ne mislim tako. A uskoro ću to i obrazložiti, navodi Vlačina.
