Kada emocije, stavove i impresije stavite na platno, onda ono postaje deo vaše lične karte, ili tačnije deo vas, vi sami. Otuda ne čudi što Anđelija Krstić kaže da su njene slike odraz nje same, ona sama.
Odrastajući u Beloj Palanci, ona je još kao mala pokazivala sklonost kaumetnosti, što nije ostalo nazapaženo u školi. Usledili su, priča za Youth Vibes, konkursi na kojima je lepo prolazila, a posle nekog vremena počela je i aktivno da crta.
Ljudi su to uočavali tako da sada mislim da im je prva asocijacija na mene verovatno moja umetnost. Generalno, kad god stanem da popričam s nekim na par minuta obavezno se u razgovoru pomene ono što radim ili pak neke anegdote koje su vezane za to, jer sam tu ljubav odavno pokazivala. Vidim da su komentari pozitivni zbog čega mi je neizmerno drago.
Slika kao vizuelni prikaz iskustva
Inspiraciju kao i teme, kaže, pronalazi unutar sebe. Neke emocije, objašnjava Anđelija, ne može da skroji sama, tako da i iz situacija gleda da izvuče što više kako bi sve pretočila u sliku.
Svaka slika je kao neki vizuelni prikaz novog iskustva. Muzika je takođe tu bitan faktor jer mi takođe služi kao izvor inspiracije ili je, pak, samo tu dok ja kroz rad dodatno upoznajem sebe.
Svet viđen očima umetnika kaže Anđelija, zavisi pre svega od njegovog senzibiliteta i načina na koji stvara. Ona sama nastoji da vidi lepotu u svemu, ili makar da je stvori.
Život i stvaralaštvo se ne mogu odvojiti
Njen život i stvaralaštvo su isprepleteni, i dok radi ona upoznajee sebe.
Slike su ili skup emocija koje su samo ekspresivno izašle iz mene ili pak zaključak, novostečeni stav, neka nova odluka.
Iz ovakvog odnosa prema stvaralaštvu proizilazi i karakterističann stil slikanja, u čemu Anđelija, kako kaže, uvek nastoji da bude svoja.
Volim da predstavljam ženske portrete i figure na svoj način. Na licima se trudim da predstavim odgovarajuću emociju i uklopim sa pozadinom i bojama koje odgovaraju mom senzibilitetu.
Vatra koja se nikada ne gasi
Ljubav prema slikarstvu stekla u porodici. Njana majka je kao mlada dosta crtala, tata imao smisla, takođe, ali je otišao u drugom pravcu. Možda je to, kaže Anđelja, bio samo podsticaj za nju. Nekad je umetnicima, poverava Anđelija, dosta teško, pogotovo dok odrastaju i sazrevaju, jer okolina nije uvek podrška, što može da bude jako frustrirajuće.
Moji roditelji su na neki način iz tog sveta, i razumeju tu moju vatru koja se nikad nije ugasila i verovatno je, pored moje ljubavi, i zbog te podrške ona sve veća i veća. Pored te marljivosti u radu koji ne doživljavam kao posao, recimo, kod sebe volim i tu neku brižnost i trud koje ulažem u odnose, nebitno bili oni porodični ili prijateljski. Imam neki krug ljudi oko sebe s kojima mi je divno i koji su mi podrška i oslonac i prosto imam potrebu da se posvetim što više.
Umetnost je njen ključ sreće
Pored crtanja, u slobodno vreme Anđelija kuva ili provodi vreme s drugim ljudima. Sebe doživljava kao uspešnog umetnika zato što radi ono što voli.
Sebe već smatram uspešnom zbog toga. Nadam se da će sve veći broj ljudi biti upoznat sa mojim radom, radiću na tome svakako.
Na pitanje da li ključ sreće leži u umetnosti, Anđelija ne nudi precizan odgovor, ali kada je reč o njoj samoj to bez zadrške potvrđuje. Svako, kaže, ima nešto što se krije u njemu i što će sigurno tokom života izaći na videlo, i samim tim mu doneti tu neku ispunjenost i sreću.
