Moj tata često kaže „5. oktobar je za nas bio budućnost. Mi smo znali za šta se borimo, a onda je sve otišlo u besmisao.“ Tatina generacija je verovala da su nešto promenili, da su svrgli autokratu, da su dostigli slobodu. To nije dugo potrajalo. Jer su oni iz devedesetih i dalje tu, sada čak i moćniji.
Ja se tog dana ni ne sećam. Nisam ni bila rođena. Ali se u našoj kući o pobedi demokratije često govorilo. Govorilo se i o njenom kompletnom srozavanju onog dana kada je ubijen Đinđić. Šta je generacijama mojih roditelja ostalo osim gorčine u ustima? I to ne one izazvane suzavcem. Ostalo im je da čekaju i nadaju se da će im neko vratiti snove i mladost koju su im devedesete uzele.
Nama su poklonili jedan teret. Teret neprekidne borbe za slobodu. Teret hrabrosti i upornosti. Međutim ono za šta su se pre 24 godine borili, nama je i dalje nedostižno. Sloboda je i dalje viši cilj, demokratija tek nešto idealističko, a mladost, mladost imamo.
Besmisao ili bezumlje?
Nikada nisam mislila da bi borba za slobodu i pravdu mogla biti besmislena, ali su me nedavni događaji uverili da je zasigurno znak ludosti. Jer samo bi se lud i mlad usudio da pokuša da misli, da pokuša da vidi, da pokuša da čuje. Ostalima je lakše da zatvore oči i prate svog slepog vođu. A opet tu su neki mladi. Mladi ljudi koji bi da štite zemlju od inostranih rudarskih imperija, a koji su zbog svojih viših ciljeva ležali u pritvoru. Mnogi, koji to daleko više zaslužuju izašli su sa nanogicama. Ili i bez njih.
Dvadeset četiri godine je polovina života naših roditelja koja im je prošla u žaljenju što 6. oktobra nije bilo. A koliko je godina prošlo pre toga? Koliko godina mladosti im je uzeo Milošević? A koliko će nama uzeti neki njemu slični?
Nikakve pobede nije bilo, rekla mi je mama par puta kao kroz šalu. Tako joj je verovatno lakše. Seća se i ona za šta je gutala suzavac 2000. godine, ali to gotovo da ništa i nije promenilo.
Tračak nade, ugasio se 2003. godine. I od tada u ovom mraku naše zemlje, mi svetlo još uvek nismo ugledali.
Mladi smo i nadamo se. To nam je preostalo kao zaostavština nekih ljudi koji su nekada nešto uspeli. Hrabri smo. I hapse nas. I bacaju suzavac. I prikirvaju svoja nedela. Gotovo kao da je prošlo samo 24 sata, a ne toliko godina. I taj 5. oktobar i tračak nade skoro da je potpuno iščezao.
Napomena: Stavovi autora izneti u okviru rubrike ,,Svojom glavom“ ne odražavaju nužno i stav redakcije.