Jedan od ratnih veterana i vojnih invalida je Ivan Lazić,jedini koji je preživeogranatiranje 1999. godine u Reljanu kod Preševa, kada je poginulo sedam vojnika i oficira.
„Toga dana se sad pomalo maglovito sećam, ali neki detalji kao da su se desili malopre. Pala je prvo jedna raketa. Pogodila je direktno u šator. Posle prve rakete bilo je još preživelih. Čuo sam jauke i zapomaganje jednog od vojnika koji je bio na služenju vojnog roka, mlad momak… Neposredno posle toga pala je i druga bomba. Posle toga, više ništa nisam čuo, samo pucketanje vatre. Od straha me ništa nije bolelo, ali sam znao da nije moguće da sam prošao bez povreda.”
Prema njegovim rečima, doktori su mislili da mu nema spasa. Prebacili su ga u bolnicu u Ristovac, zatim u Vranje, pa u Leskovac, a onda i Niš. Za to vreme je tri puta reanimiran. Iz Niša je prebačen u Beograd gde je tri nedelje držan u indukovanoj komi.
,,Skinuli su me sa aparata, mogao sam da dišem, ali sam stalno razmišljao i podsećao se da moram da dišem. Diši, diši, diši… To je bilo užasno.“, seća se Ivan dana koji je promenio njegov i živote mnogo drugih ljudi.
Povratak u mir
Oporavak i pokušaj povratka mirnom životu bio mu je podjednako težak. Posttraumatski stresni sindrom je ostavio posledice. Sanjao je da ga neprijatelji zarobljavaju i muče. Zbog toga je imao problema sa suprugom, jer je nju doživljavao kao neprijatelja kada je pokušavala da ga smiri.
Prijatelji su ga nagovorili da krene kod psihijatra, gde je na seansama sa ostalim borcima pričao o problemu.
„Svako misli da je njegov problem najgori, ali shvatiš da ima i težih priča, da nisi samo ti i da je to što osećaš normalno i da to tako treba, i da moraš da naučiš kako da živiš s tim.“
To mu je mnogo pomoglo, pa je završio obuku da bi i on pomagao ljudima. Predsednik je Udruženja ratnih veterana Srbije za mir koje se bavi pružanjem psihološke pomoći borcima.
Koliko je posttraumatski stresni sindrom kompleksan potvrdila je i neuropsihijatrica Ksenija Trajković.
„Pacijenti sa PTSP se uglavnom žale na anksioznost, strahove, nesigurnost u sebe kao i niz drugih psihosomatskih tegoba, ali je depresivna simptomatologija najviše zastupljena. Često ih prati nesanica i strah od budućnosti koja je uglavnom neizvesna.“
Neuropsihijatar Slobodan Stamenković naveo je da zvaničnih podataka o broju boraca iz Vranja obolelih od posttraumatskog stresnog sindroma nema, jer je Savetovalište za psihološku pomoć ratnih veterana radilo kao deo programa Centra za ratnu traumu. Nije bilo zvanične statistike, već samo ličnog rada.
„Nije bilo organizovanih grupa u okviru Doma zdravlja već su borci tu sporadično pregledavani kao svaki drugi građanin. U savetovalištu smo radili ciljne grupe u nekoliko programa pružanja individualne i grupne psihološke pomoći kao i program resocijalizacije i reintegracije u društvo.“
Šta čini država?
Ivan prima dodatak kao ratni vojni invalid, ima vojnu penziju, svoju kuću i porodicu, pa mu je finansijska situacija olakšana. Pored toga, radi i povremene poslove koji ga opuštaju.
Iako je on u povoljnijoj situaciji, veliki broj veterana ima mnogo ozbiljnih problema. Ivan kaže da na vojnim svečanostima ima mnogo obećanja, ali da od njih nema ništa i da oni sami moraju da se izbore za svoj položaj i prava. Uticao je na to da se snimi dokumentarno-igrani film o herojima iz Reljana, u kome može da se vidi kroz šta su sve borci prošli i kroz šta i danas prolaze.
Za poboljšanje položaja ratnih veterana bori se i udruženje Srpski ratni veterani Vranje i njegov predsednik Dragoljub Stošić. On je istakao da postoji velika razlika u zvaničnim i nezvaničnim podacima o broju učesnika svih ratova od 1990. do 1999. godine.
Prema zvaničnim podacima, iz Pčinjskog okruga u ratu je učestvovalo manje od 2000 boraca, a na nivou Srbije oko 45.000. Prema nezvaničnim podacima, iz Pčinjskog okruga je bilo oko 12.000 boraca, od toga iz Vranja više od 8000, a iz Srbije preko 350.000. Do ovolike razlike je došlo zato što je prema Zakonu o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, potrebna registracija boraca za koju oni nisu zainteresovani zbog državne politike koja je borce zaboravila.
Uopštini Vranje ima 203 vojna invalida, a poginulo je oko 100 ljudi, 39 boraca, dok su ostali civilne žrtve rata.
Kada je reč o ovom Zakonu, koji je donesen 2020. godine, Dragoljub Stošić je istakao da postoji samo jedna stvar kojom je on lično zadovoljan, a to je priznavanje statusa boraca kojim ih država konačno priznaje kao građansku populaciju. Udruženje učestvuje i u borbi za dopunu i izmenu zakona.
„Zakonom su predviđena određena prava, međutim, ta prava nisu jednaka za svu boračku populaciju“.
Kao nedostatke zakona, naveo je to što borci treba da se registruju, a to ide sporo. Zatim, svi borci treba da dobiju boračku spomenicu. Međutim, ovo državno priznanje dobila je nekolicina boraca i zastalo se s tim. Obećana je i uniforma veterana, ali ni po tom pitanju ništa nije urađeno.
Kao najveći problem u zakonu izdvojio je novčana davanja, konkretno borački dodatak. Ovo pravo je ostvarilo samo 0,1% boračke populacije, dok su ostali diskriminisani i stavljeni u podređeni položaj. Naime, uslov da se dobije borački dodatak je da borac ima više od 60 godina i da on i članovi njegove porodice nemaju nikakva primanja i imovinu.
„Kad su nas pozivali u rat država nije pozivala samo socijalne slučajeve. Borački dodatak treba da bude zasluga za učešće u ratu. Svi smo bili na istom zadatku, angažovani od iste države, svi smo dobili iste pozive, istu uniformu, jeli isti hleb, bili u istom rovu i na istom frontu, a danas nemamo ista prava.“
Situacija u Vranju i perspektiva za rešenje problema
Udruženje Srpski ratni veterani Vranje broji više od 800 članova. Oni mogu da ostvare brojne pogodnosti i popuste, popust na gorivo, za kupovinu naočara, frizerske usluge, registraciju vozila. Imaju i pravo na besplatno korišćenje bazena, kao i besplatan gradski prevoz u Beogradu. Posebno su ponosni na akciju koju sprovode sa organizacijom Banka hrane, gde svakog ponedeljka udruženje dobija voće i povrće za borce slabijeg materijalnog stanja.
Udruženje preuzima i brojne inicijative kako bi život boraca bio što lakši. Od Grada su tražili pravo na popust na komunalne usluge i besplatan gradski i prigradski prevoz. To pravo je po Zakonu moguće, ali je lokalnim samoupravama ostavljeno da same odluče da li će da ga ispune. Dali su i predlog da svi borci imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, da se u zdravstveni sistem uvede boračka šifra koja bi im omogućila da nema listi čekanja, besplatne lekove i druge pogodnosti, ali su sve ove inicijative naišle na zid kod institucija.
Ratni veterani su u najtežim trenucima dali mnogo za državu. Prema rečima boraca, ona se njih seti samo protokolarno, na obeležavanjima događaja i istorijskih datuma. Za sada se ne naziru inicijative za rešavanje ovog problema. Iako svi imaju slične probleme i slične bolesti, kako kažu, svi su u jednom trenutku iskorišćeni i na kraju – svi odbačeni.
