Čak jedna milijarda ljudi ili 15% svetske populacije čine osobe sa različitim tipovima invaliditeta. Međunarodni dan osoba sa invaliditetom obeležava se svake godine 03. decembra sa ciljem da promoviše ravnopravno učešće ovih osoba u zajednici i dovede do povećanja svesti o njiihovim problemima. Tim povodom smo razgovarali sa defektologom Slađanom Petrović i studentom treće godina Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Sarom Stojčić.
Da li naša država prepoznaje osobe sa invaliditetom i njihova prava?
Država prepoznaje potrebe i prava osoba sa invaliditetom, prema mišljenju defektologa niškog Doma zdravlja, Slađane Petrović. Potpisnik je velikog broja deklaracija o pravima osoba sa invaliditetom. Donosi zakonske i podzakonske akte kojima se reguliše oblast prava osoba sa invaliditetom u oblasti zdravstva, obrazovanja, socijane politike i zapošljavanja.
Kada govorimo o potrebama osoba sa invaliditetom, država ih prepoznaje na nivou deklarativnih akata, ali još uvek nema u dovoljnoj meri izgrađene i razvijene sisteme podrške u ostvarivanju prava i zadovoljenju potreba osoba sa invaliditetom, navodi za YouthVibes Slađana.
To znači, da je osobi sa invaliditetom zagarantovano određeno pravo, ali ostvarivanje tog prava zavisi od mnogih faktora, najčešće od mogućnosti lokalne zajednice čiji je osoba član.
U poslednjih desetak godina mnogo se radilo na razvijanju sistema podrške u svim oblastima, ali je podrška, recimo u obrazovanju dece i mladih i zapošljavanju osoba sa invaliditetom još uvek nedostupna svima, navodi defektolog Slađana Petrović.
Da li je naše društvo prilagođeno potrebama ovih osoba?
Prema Sarinom mišljenju ova populacija se susreće sa nerazumevanjem društva.
Mislim da te osobe žele pre svega da ih drugi doživljavaju kao ljudska bića i da oni zapravo žele da imaju prava kao i svi drugi bez stigme. Ne žele da ih drugi gledaju sa sažaljenjem ili strahom, izjavila je ona.
Sa kojim problemima se najčešće susreću osobe sa invaliditetom?
Najčešći problemi vezani su za nedovoljno razvijene usluge podrške (ličnih pratilaca, dodatne podrške u obrazovanju i pedagoških asistenata za decu i mlade, pomoći u kući i pomoći pri zapošljavanju za odrasle osobe sa invaliditetom).
Bez ovakvih usluga dostupnih svima kojima su namenjene, ne možemo govoriti o obrazovnoj i socijalnoj inkluziji, niti o ravnopravnom učešću osoba sa invaliditetom u društvu, navodi Slađana.
Šta je ono što svako može da uradi kako bi pomogao osobama sa invaliditetom da se bolje integrišu u društvo?
Pre svega navode da društvo treba da se informiše o životu osoba sa invaliditetom. Zatim da je potrebno naučiti kako da komuniciramo sa ovim osobama. Navode da ne treba da ih se plašimo. Takođe uvek treba da ih pitamo da li im treba pomoć a ne da im pomažemo bez njihove saglasnosti. Jedan od čestih primera u svakodnevnom životu je kada sretnemo slepu osobu na ulici. Vrlo često je ljudi bez pitanja prevedu preko ulice kada je zeleno svetlo. Iako deluje da toj osobi pomažemo, mi je stavljamo u neprijatnu situaciju i možemo izazvati osećaj niže vrednosti.
Smatram da će društvo biti prilagođeno tek kada ne bude više tabu tema bilo šta što je vezano za osobe sa invaliditetom. Jer kada možemo da pričamo o potrebama osoba sa invaliditetom, možemo da zadovoljimo njihove potrebe, izjavila je Sara.
Ovaj datum zauzima samo jedan dan u kalendaru, ali on simbolizuje akcije koje bi trebalo preduzimati svakodnevno kako bi se stvorilo raznoliko društvo koje prihvata sve ljude.
