Nedavno sam imala priliku da gledam jedan film po imenu The Iceman, koji me je podstakao na dublje razmišljanje o ovoj temi i razlozima zbog kojih, ja prva, odustajem od svojih ciljeva. U filmu je prikazan podvig jednoga Danca, Andersa Hofmana, koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao prvi čovek koji je uspešno prešao triatlon na Antarktiku. Anders je 2020. godine plivao skoro 4km u ledenoj vodi, vozio 180km bicikl po glečerima i zatim istrčao maraton po snegu i oluji. Za ovo mu je bilo potrebno nepunih 73 sata, pored brojnih i napornih priprema koje su prethodile ovom izazovu.
Zašto se Anders odlučio za ovakav poduhvat?
Na pitanje kako je došao do ove ideje, odgovorio je:
„Shvatio sam da je granica samo naše ili tuđe mišljenje da je nešto nemoguće.“
Još kao dete su mu ljudi govorili da su njegovi snovi iracionalni i nedostižni, i kada je hteo da postane fudbaler kao dečak i kada je hteo da započne biznis u dvadesetima.
„Želeo sam to da promenim. Da pokažem mlađim generacijama da je jedino bitno šta mi verujemo i osećamo“.
Zato se odlučio da uradi nešto za šta se niko na svetu nije do tada usudio, da pređe triatlon na Antarktiku.
Ono što mu je dalo mentalnu snagu tokom ta 3 dana jeste prisećanje glavnog razloga zašto je uopšte krenuo na ovakav poduhvat. Iako mu je bilo ekstremno teško i zamarajuće, znao je da je to mnogo više od dostizanja svetskog rekorda. Bio je to način da dokaže da su granice relativne i da ih mi sami određujemo.
„Snovi postoje kako bi bili ostvareni, pogotovo oni neverovatni“,
rekao je Anders pred početak ovog izazova, i te reči mi i dalje odzvanjaju u ušima.
Šta možemo da izvučemo iz ove neverovatne priče?
Koliko je poruka ovog filma motivišuća, govore utisci mladih:
„Osetila sam potrebu da krenem da radim na svojim snovima sad i odmah, i posle dugo vremena, činili su mi se dostižnim“.
I sam Anders je, nadahnut sopstvenom snagom volje i trudom, nakon ovoga odlučio da prati svoj dečački san- fudbalsku karijeru.
Kad čujete ovakvu priču, ne možete, a da se ne zapitate zašto i dalje odustajemo od svojih snova. Svaki dan smo svedoci da je i nemoguće moguće, samo sa jakom željom i odlučnošću. Da li je to strah od nepoznatog, nesigurnost u svoje sposobnosti ili strepnja od reakcija ljudi u našoj okolini? Bez obzira, većina nas pronalazi izgovore i odlučuje se za lakši, već dobro znani put svakodnevice.
Uvek uspevamo da pronađemo razloge za odustajanje, a ostajemo slepi na svetla cilja koja blešte ka nama. Na pitanje odakle potiče taj strah i oklevanje, najčešći odgovori su mogućnost shvatanja da to nije nešto što istinski želimo, tek na pola puta ka njegovom ostvarenju. Ali čak i tada, trud nije bio uzaludan. Da nismo nikuda krenuli, nikada ne bismo saznali koji put je ispravan, i zauvek bi ostali rastrzani na raskršću.
Koji razlozi stoje iza nedostatka hrabrosti da sledimo svoje snove?
Razmišljajući o ličnim ciljevima koje sam imala u prošlosti, mnoge od njih nisam ispunila zbog straha od neuspeha. Zatim bi usledio osećaj da sam protraćila svoje, a možda i tuđe vreme. Oduvek mi se činilo lakše da jednostavno nastavim s onim što sam radila to tada, u čemu sam već dovoljno dobra, i u čemu mi je uspeh osiguran.
Na osnovu odgovora iz ankete koja se bavila pitanjem zašto se mladi obeshrabrljuju i odustaju od svojih snova, većina odgovara ukazuje na nesigurnost u sebe kao na glavnog krivca. Tu su prisutni i faktori poput nedostatka motivacije i straha od osude drugih ljudi.
Ljudi su skloni da ne izlaze iz sopstvene zone komfora, i po cenu uskraćivanja sebe sa velikim životnim uspesima. Usredsređeni smo na sve negativne stvari koje mogu da se prepreče, a zaboravljamo zašto smo uopšte krenuli tim putem. Zamajavamo se mišlju da čekamo pravo vreme, kad ono nikad neće postojati. Zato se i smatra rizikom. Neka ovaj tekst bude podsticaj svima koji već duže vreme traže znak, da već danas krenu da rade na svojim snovima i dokažu i sami da granice ne postoje.
