Odrastanje je jedna od najtežih stvari, ili makar uvek mislimo da jeste. I nije samo nama teško, teško je i našoj porodici. Jedne sekunde si bezbrižno dete čiji je najveći problem hoćeš li ili nećeš moći da se igraš napolju jer pada kiša. Ubrzo si mlada odrasla osoba koja razmišlja koji će fakultet da upiše, čime ćeš da se baviš i pored toga da otkriješ šta želiš. Tokom odrastanja je svako naišao na neku prepreku koja je morala da se nekako savlada.
Kako izgleda odrastanje?
Odrastanje za svakog predstavlja nešto različito, pa tako i za dvadesetčetvorogodišnjeg Marka. On kaže da je sve što je želeo kada je bio mali bilo da što pre odraste. Budući da je najmlađa osoba u porodici, dodaje da je provodio dosta vremena oko odraslih i mislio da su sve što je potrebno da se odraste samo posao i stan u gradu. Ipak u stvarnosti je to mnogo teže.
To je kao da te je neko ostavio u sred pustinje, potpuno opremljen sa dovoljno hrane i vode da ostaneš živ, ali bez ikakvog osećaja za smer. Jednostavno nemaš pojma kuda ideš. Ipak vremenom shvatiš da to odrastanje nije toliko strašno kao što se čini, objašnjava Marko.
Svakome od nas je tokom odrastanja nešto predstavljalo problem. Bilo da je to mesečni odlazak kod zubara ili polaganje za vozačku dozvolu. Kseniju su obe stvari mučile, ali kao najtežu ona bi izdvojila upis na fakultet.
U početku nisam znala ni koji ću fakultet da upišem, dok je većina mojih prijatelja već znala. Razmišljala sam i tražila po internetu svakakve mogućnosti, na kraju sam našla pravi fakultet za mene i to u Francuskoj. Pripreme su mi stvarno padale teško i bila sam pod stalnim stresom jer je u pitanju moja budućnost. Na samom kraju sam dobila stipendiju i upisala željeni fakultet, ali je ceo taj period priprema predstavljao najteži period mog odrastanja, kaže ova dvedesetdvogodišnjakinja.
Sa druge strane Marko ima drugačiji pogled. On dodaje da njemu lično nije bio najteži period upis na fakultet, već učenje da bude samostalan i neizbežna stvarnost u kojoj će pogrešiti.
Za razliku od toga kada sam bio dete, sad se moram suočiti sa greškama i suočiti se sa njihovim posledicama. Roditelji ih ne mogu popraviti, a prvi put si potpuno odgovoran za svaku odluku koju doneseš. A to je zastrašujuće, kaže Marko.
I problemi imaju pozitivnu stranu
Marko i Ksenija su se složili da ništa ne bi menjali tokom njihovog odrastanja. Zaključuju da bi im bilo lakše da su imali par smernica do kojih su došli na teži način. Uprkos tome dodaju da su zahvaljujući tom haosu naučili dosta toga i postali osobe koje su danas.
Postoji toliko stvari za koje bih volela da sam znala tokom odrastanja. Niko ti nikada ne govori šta te čeka u životu. Možda je to zato što ljudi misle da je to nešto što moraš da iskusiš iz prve ruke da bi razumeo. Svakako ništa ne bih menjala, jer sam kroz ceo taj haos naučila kako da organizujem svoje vreme, stvorim radnu naviku i da delom naučim kako da budem odgovorna, kaže Ksenija.
Ona se nadovezala da nije sve toliko strašno jer svi prave greške. Nekada su one veće, a nekada manje, ali uglavnom postoji puno pozitivnih stvari koje su bezbroj puta zasenile one negativne.
Ponekad ćete ljude naljutiti i shvatićete da imate mogućnost da povredite druge. To jednostavno nije dobar osećaj, ali greške su samo greške ako od njih ne učite. Kada ste primorani da donesete odluke, to vam pomaže da razmišljate i rastete kao osoba. Generalno ništa ne bih menjala. Možda bih samo više slušala roditelje.
Ksenija i Marko dali su par saveta koji mogu da ti pomognu:
- Potrošićeš dosta vremena pokušavajući da otkriješ šta zapravo želiš, ne dozvoli da ti ta činjenica stvara pritisak.
- Ne očekuj „mirno more“ – kako ideš kroz život neće sve uvek biti kako ti želiš.
- Neka tvoji planovi budu fleksibilni, jer nikad ne znaš kada će neka promena da se desi.
- Vreme je ograničen resurs – nauči da ceniš svoje vreme i ne troši ga na nebitne stvari.
