Teško je opisati osećaj kada shvatiš da si položio prijemni ispit. Radost, neverica, ponos… Samo vidiš svoje ime na listi koja broji desetine i stotine ljudi, znajući da ima onih koji su ispod crte. Čekaj – kakve sad crte?
Nakon prvih nekoliko minuta neizmerne radosti, ispred svog imena vidiš i broj. Moj je bio 40. Bila sam među 50 onih koji kreću na put do diplome, ali ne i među 25 onih koji na taj put kreću o trošku budžeta. Tada radost zamenjuje briga. Nisam želela da finansijski opterećujem porodicu, pa sam redovno prisustvo na fakultetu i visoke ocene zamenila za posao kojim bih platila školarinu.
Oni koji su fakultete završili u nekim boljim vremenima, kažu da me čeka najlepše doba, ispunjeno žurkama i dogodovštinama. Pitam se, kada smo i kako od akademskih građana postali samo studentarija koja misli na žurke i stalno se nešto buni?
Da li ste nas ikada pitali zašto se bunimo? Ja se bunim jer su nam još od osnovne škole govorili o besplatnom obrazovanju, koje je sve osim toga. Moji su plaćali sve, od užine i školskog pribora do knjiga. Tako je bilo i u srednjoj školi. Kada sam došla do fakulteta kao samofinansirajući student, shvatila sam da besplatno obrazovanje znači samo da li ćete platiti ulaznicu u obrazovnu ustanovu.
Zamislite, bune se i drugi, ne samo ja. Bune se i kolege sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Njihova trenutna školarina je 240 hiljada dinara, a ukoliko se poveća, biće 290. Plaćena školarina znači samo mesto na fakultetu. A gde su knjige, skripte i još hiljadu drugih stvari?
Nakon tih hiljadu stvari, dolazimo do nas samih. Nisu svi te sreće da im je univerzitetski grad ujedno i rodno mesto. Ne smem da pomislim na troškove svojih kolega koji iznamljuju stanove, odsedaju u domu ili po nekoliko puta dnevno koriste prevoz jer žive desetak ili dvadesetak kilometara od fakulteta. To je pitanje egzistencije, ali život ne bi trebalo da bude preživljavanje. Nekada treba otići na te čuvene žurke, otputovati, posetiti neki kulturni događaj. A šta nam ostaje kada izmirimo osnovne troškove?
Tada većini ostane onih 1000 dinara, pominjanih uoči izbora. Ako se ne sećate, to je onaj novac za koji su rekli da je dovoljan da student izađe na protest. Ako ovde vredimo samo toliko, zašto nas osuđuju kada odemo negde preko, u nadi da će ceniti naše znanje više nego ovde? I ne samo znanje, nego i ličnost.
Svoju zemlju volim više od svega i želim da ostanem ovde. Zato želim i moram da se bunim i borim, jer biti student u Srbiji je sve, samo ne lako.
