LGBT+ zajednica u Srbiji čini deo stanovništa sa manje prava od ostatka populacije. Premda se to čini nevidljivim za sve van zajednice, nemogućnost izvođenja osnovnih aktivnosti je veliki problem. Uticaj seksualnosti na osnovne životne usluge se u nekim zemljama ne dovodi u pitanje. S druge strane, kod nas je to svakodnevnica zajednica koja za mnoge znači otuđen i na mnogo načina otežan život.
Prateći nedelju ponosa, koja je obeležena od 14. do 20. septembra ove godine, na državnom nivou je pokrenuta peticija o izjednačavanju prava heteroseksualnih i homoseksualnih parova. Noseći naziv Šta nas žulja?, mladi koji su u okviru zajednice su pružili podršku akciji i potpisali peticiju. U njoj se, između ostalog, navodi mogućnost posete partnera u bolnici i zajedničko podizanje kredita. Akciju su podržali i mnoge uticajne ličnosti, poput Marije Šerifović i Nataše Bekvalac.
Žulja me neprimereno ponašanje strejt parova na ulicama, dok se ja plašim da svog dečka držim za ruku u javnosti, naveo je Vasil Pašanjski, trans aktivista.
O akciji se najviše moglo pročitati na Instagram nalogu Belgrade Pride. Na toj platformi su se mogle pronaći i poruke podrške mladih van zajednice. Uprkos podeljenim mišljenjima šire zajednice, peticiju je potpisalo preko tri hiljade ljudi tokom prvog dana.
Na koje probleme treba obratiti pažnju?
Uprkos tome što peticija govori o bitnim problemima u životima svih odraslih članova zajednice, mnogi se slažu i da postoje veći problemi na kojima se ne radi. Siromaštvo, nasilje i konstantna diskriminacija u društvu čine svakodnevnicu pripadnika LGBT+ zajednice. Zbog toga se postavlja pitanje: Koje probleme treba rešiti prvo? Racionalizacija problema je, kako kaže jedan deo zajednice, pola rešavanja. Shodno tome, mnogi se zalažu da se, umesto ove ankete, treba pokrenuti akcija pomoći svima kojima je seksualna orijentacija otežala svakodnevnicu. Tu se pre svega izdvaja davanje skloništa, hrane i pravne zaštite svim pripadnicima zajednice kojima je to potrebno.
Pre svega me žulja aktivistička priča koja pogrešno predstavlja naše ciljeve i koja ne ističe lošu situaciju koja je našarealnost, navodi Jefimija Milosavljević i dodaje da peticija, koliko god imala dobru nameru, neće rešiti probleme s kojima se ona svakodnevno suočava.
Kako mediji reaguju na peticiju?
Kao što se i inače predstavljaju mladi u medijima, peticija i akcija nisu dobile punu podršku nacionalnih i regionalnih medija. Podrška Nataše Bekvalac se najviše mogla naći u tekstovima koji govore o akciji, dok se tek nekolicina digitalnih medija posvetila temi i objavila vest o anketi u cilju podrške istoj. Društvene mreže su bile glavni izvor informisanja i to ide u prilog činjenici da se o racionalizaciji problema najviše moglo videti na Instagram profilu podkasta Kvirstori.
Peticije putem interneta nemaju pravnu vrednost u Srbiji. Svako može da ih napravi. Stambena nesigurnost pogađa mnogo više LGBT+ mlade nego opštupopulaciju, navodi na svom profilu Kvirstori.
Peticija je nesumnjivo privukla pažnju mladih, što bi trebalo i da podigne svest šire javnosti o problemima LGBT+ zajednice. Diskusija u okvirima iste govori i da problemi nisu isti svima, ali da cilj jeste – jedna prava i jednake obaveze kao i svi ostali.
