Svako od nas se susreo sa znojavim dlanovima i glasom koji podrhtava uz jake osećaje uzbuđenja – sa tremom. Strahom da ako padnemo neće biti tu niko da nas uhvati, ali će biti neko da nam se podsmeva.
Osim što nastaje zbog osećanja nesigurnosti, trema se pojavljuje i kada očekujemo od sebe savršenstvo. Počevši od recitacija u školi, prvih simpatija i školskih prezentacija, neke trema prati i kroz ceo život. Prema Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje 73% populacije oseća tremu pri javnim nastupima, dok samo 10% izjavljuje da uživa u istim.
Kako objašnjava Wojciech Napora, prema psihologiji, trema je vrsta anksioznosti koja prati javne nastupe. Definiše se kao složeni fenomen koji se sastoji od zabrinutosti i emocije. Napora ističe da zabrinutost dolazi od spolja i da je vezana za strah od osude, dok se emocije odnose na percepciju sopstvernog stanja i situacije.
Prvi susreti sa tremom
Pitali smo mlade plesače iz Plesne grupe TIM i njihovog trenera kada su se prvi put susreli sa tremom. Većina nije imala konkretan odgovor, ali se kroz ovo pitanje razjasnio njihov odnos sa njom.
Jana Stojanović, trenerkinja ove plesne grupe kaže da je trema osećaj kog se najranije seća:
,, Imala sam tremu od javnog nastupa, ali i tremu od najobičnijih svakodnevnih stvari. Bila sam spremna da eksplodiram, ali nisam imala hrabrosti da pitam na javnom mestu nepoznatu osobu gde se nalazi toalet. Jednom sam u srednjoj školi pred usmeno odgovaranje iz istorije kod najstrožeg profesora pala u nesvest u naletu straha i panike jer je trebalo nesto javno da prezentujem. Trema je osećaj koji me prati od kad znam za sebe u svim prilikama, samo sam vremenom naučila da je kontrolišem.”
Termin trema po definiciji se odnosi na javne nastupe, ali ga u svakodnevnom govoru često koristimo i kao sinonim za stidljivost ili socijanu anksioznost. Naučnici tvrde da trema ne mora biti negativno osećanje, sve dok je umerena. Postaje problem kada krene da nam smeta i da loše utiče na svakodnevni život, posao ili hobije. Na primer skraćujemo javne nastupe, ne uključujemo se u diskusije ili potpuno izbegavamo slične prilike.
Anđela, jedna od plesačica, svoj prvi susret sa tremom pamti u slikama:
,, Prvi put sam osetila tremu na prijemnom ispitu za upis u osnovnu muzičku skolu. Tog dana se sećam samo u slikama. Mene i tate u kolima kako kasnimo, kako uplašeno sedim najdalje od profersorke i nespremno čekam na ono što dolazi. Bila sam svesna da mi je to jedina šansa da uradim ono sto želim. U tom trenutku je to bilo novo i nepoznato osećanje za mene, koje ce mi uskoro postati jako blisko.”
Kępińska-Welbel (1991) iznosi da je javni nastup jedna od najkomplikovanijih situacija za ljudsku psihu, jer se sastoji od vremenskog pritiska kao i suda publike, bez prostora za greške ili njihovo ispravljanje.
Da li trema znači poraz?
,, Uvek sam zavidela ljudima koji nemaju tremu od javnog nastupa i mogu da izađu i da kažu ili urade bilo sta pred bilo kim. Međutim vremenom sam naučila da je trema, bar u mom slučaju, vrsta poštovanja prema publici.“, objašnjava Jana.
Posle 7 godina samostalnog rada sa grupama kao trener, kako kaže, i danas ima tremu pred ulazak u salu. Ona se rađa iz njenog poštovanja prema svakoj grupi i plesaču, da li će biti dovoljno zanimljiva, da li će umeti da odgovori na sva pitanja koja plesači imaju, da li će ispuniti očekivanja kao trener, koreograf, kao drugarica… Ona smatra da je to tip pozitivne emocije, jer tera na osluškivanje potreba ljudi sa kojima radi.
Osim što se plaše osude i procene publike, plesači strepe i od sopstvenih procena. Stalo im je do onoga čime se bave i trema ih ponekad motiviše i gura napred. Ona dokazuje da je čovek svesno živo biće, a ne robot ili mašina.
,,Ne mogu da kažem da me sputava, pre mi raščišćava sve druge misli i obezbeđuje da se fokusiram isključivo na nastup, kao da ne mogu da mislim ni na sta drugo. “, kaže Milica, jedna od plesačica.
A trema nas nekad tera i na bežanje:
,,Nikada mi se nije desilo da me trema sputava, mada često pred neki nastup, kad imam strašnu tremu se u meni vodi bitka da li da pobegnem ili ne, ali uvek su tu ljudi koji me ohrabre.”, kaže Anđela.
Trema zavisi od naše perspektive i dok većina na tremu gleda kao nešto veliko, strašno i nesavladivo, vidimo da se neki prema njoj odnose neutralno ili čak pozitivno. Govore da im trema pojačava fokus i interesovanje.
Budi ono što nisi
Neki ljudi su rođeni za scenu, ali to ne znači da oni koji to nisu treba sa nje da budu sklonjeni. Ponekad su ljudi puni straha i stalnog preispitivanja svojih mogućnosti isti oni puni talenta i ideja, reči i pokreta. Da li plesači misle da poseduju ono što je potrebno za scenu, odnosno da li su ,,rođeni za scenu”?
Najteži zadatak svakog plesača, glumca i svakog ko se na ,,daskama koje život znače” nađe je ulaženje u ulogu i razdvajanje ličnosti na sceni sa onim što smo u svakodnevnom životu. Na sceni ne treba biti ,,ono što jesi”, već baš suprotno težiti onome što nisi. Ponekad taj prelaz ne prođe kako treba i postajemo nervozni jer se ne osećamo kao performer. Ovaj koncept može objasniti introvertne i stidljive ljude koji su izvrsni na sceni.
,,Često čujem od najbližih prijatelja i porodice da u samom pogledu dok sam na sceni imam nesto što nemam inače.”, kaže Dunja, još jedna od sagovornica iz plesne grupe TIM.
Kako se nositi sa tremom
Milica kaže da joj pričanje sa drugim plesačima i ponavljanje koreografije pred sam izlazak uliva poverenje i pozitivno utice na tremu.
,, U trenutku kada izađem na scenu ne postoji nista sem mene, sudije i muzike. U ta dva minuta koliko sam na sceni ne osećam ništa sem ritma. Dok ne odgledam snimak svoje koreografije, ne znam šta se desilo tamo. Sećam se samo pogleda sudija i poda pod svojim rukama.“, ovako svoje nastupe opisuje Anđela.
Ponavljanje koreografije, relaksacija, vizualizacija i razgovor. Kako se trema može javiti i nedeljama pre, jako je važna podrška okoline što uključuje trenere, kolege plesače i porodicu. Trema se odnosi na strah od onoga što može da se desi, ali je stručnjaci povezuju i sa prošlošću. Frojd tvrdi da su ti obrasci ponašanja naučeni u ranom detinjstvu i da su za njih u velikoj meri zaslužni roditelji.
Odgovori na tremu
Dobra vest je da rešavanje problema počinje kada smo njega svesni. ,, Iskoristi je u svoju korist, sarađuj sa njom, tom prilikom ti ona nece biti neprijatelj, već vetar u ledja.”, kaže Anđela.
