Nedavno smo sproveli istraživanje o stavovima mladih o upotrebi pametnih telefona i dobili zanimljive rezultate. Upravo o tim rezultatima razgovarali smo sa psihologom Jovanom Lazarević.
Naše istraživanje pokazalo je da čak 6 sati dnevno svoj mobilni telefon koristi 70% mladih. Psiholog Jovana Lazarević smatra da je ovaj podatak i te kako povod za zabrinutost.
Istraživanje je pokazalo da čak 70% mladih gotovo puno radno vreme provodi za telefonom. To jeste razlog za zabrinutost, jer je to skoro trećina budnog dela dana, a vidimo na šta većinski odlazi pažnja i aktivnost mladih. Sa druge strane, znamo da oni u tom trenutku nemaju ni jednu drugu vrstu stimulacije (društvene, intelektualne) i ne znamo šta oni tačno rade za to vreme, navodi sagovornica.
Neumerena količina vremena za telefonom bez sumnje predstavlja znak za uzbunu, ali za psihologa Jovanu Lazarević je mnogo bitnije otkriti šta tačno mlada osoba radi za to vreme.
Treba utvrditi koji procenat odlazi na ‘blejanje’, a koji deo možda stvarno jeste koristan i isfiltrirati dobijene podatke. Zatim treba da se zapitamo šta je toliko bitno na telefonima i da li možda možemo to nečim drugačijim da zamenimo, što je jednako stimulativno ali možda više važno, objašnjava sagovornica.
Problem vredan pomena?
Ovo je samo još jedan u nizu problema u krugu mladih. A koliko se sistem na njega osvrće?
Radeći u privatnoj praksi i kao terapeut, mogu da kažem da mi niko od roditelja, starijih i zaposlenih nije došao žaleći se na to, što znači da je ispod radara ili nešto što smatramo da smo već propustili. ‘Ne možemo mi tu ništa, eto to je takva generacija, hajde da ne pričamo o tome’. Mislim da je neophodno više skretati pažnju jer ljudi uopšte nemaju pojam o tome kao delu problema, za Youth Vibes kaže psiholog Jovana Lazarević.
Mane i prednosti vrhunskog otkrića
Virtuelna stvarnost doprinosi široj socijalnoj povezanosti i oplemenjivanju, budući da ljudi imaju priliku da se povežu sa ljudima sličnih interesovanja ili da nađu istomišljenike koji su udaljeni na hiljade kilometara od njih. Sagovornica navodi da mladi tako stiču svest o nekim temama koje se ne pominju u njihovom okruženju, što je svakako prednost.
Kao ostale prednosti postojanja pametnih telefona u životu mladih, psiholog Jovana Lazarević navodi mogućnost za samoedukaciju, neformalno obrazovanje, pronalaženje part-time poslova u Srbiji i van. Ipak, velika mana jeste činjenica da se telefoni prepuštaju mladim generacijama bez davanja smernica i pravila.
Kada nekome dajemo moć, treba da mu damo i ograničenja i smernice, a ne samo oružje u ruke, navodi sagovornica.
Psiholog J. Lazarević skreće pažnju i na opasnost govora mržnje, margilizovanja grupa, potresnih vesti i fotografija koje lako mogu da iskoče na ekranima bez naše volje i negativo utiču na mentalno zdravlje omladine.
Pravilan pristup „oružju“
Za našu sagovornicu veliko je pitanje kako se postaviti kada se radi o davanju pametnih uređaja najmlađima.
Niko ne želi da mu dete kasni i odskače od vršnjačke grupe, tako da je to ogroman izazov. Ako je svet već takav da većina dece od 10. godine dobija pametni telefon, mi ne možemo reći: ‘E, moje dete će sa 15-16!’. Možemo, ali onda roditelj treba da bude svestan tih posledica. Dete će onda dolaziti kući žaleći se i opet može biti otuđeno od grupe, jer ne može da pogleda ono o čemu svi pričaju, objašnjava psiholog Jovana Lazarević.
Ipak, naša sagovornica smatra da je jako važno da se u najranijim danima korišćenja mobilnog telefona uspostavi poverenje između roditelja i deteta. Kada je reč o kontrolisanju sadržaja, roditelj ne sme da uspostavi kompulzivno praćenje, gde dete ne oseća slobodu. Umesto toga, savetuje opušteno vođenje razgovora o tome šta je trenutno aktuelno, kako bi roditelj dobio jasniju sliku o tome šta dete prati.
Prvi signali problema
Za našu sagovornicu teško je zamisliti mladu osobu kako samostalno prepoznaje da je pametni telefon taj koji joj predstavlja kočnicu u svakodnevici. Ipak, moguće je da takva osoba često oseća tenziju i to poveže sa korišćenjem telefona ili sa preplavljenošću informacijama koje ne razume. Korišćenje telefona može biti povezano sa raznim vidovima uznemiravanja, zato je bitno ustanoviti šta je sadržaj koji se konzumira.
Signale treba da pratimo i o njima razgovaramo. To mogu biti uznemirenost, otuđenost, depresivnost… Ljudi kada su otuđeni — oni su i depresivni, a ne znaju čemu to da pripišu. Objektivno je sve u redu u njihovom životu, a zapravo je reč o jednom osiromašenom načinu provođenja vremena, objašnjava sagovornica.
Korak po korak do rešenja
Kada je reč o efikasnom rešenju ovog problema, uvek je prvi korak normalizacija trenutnog stanja i onoga što se dešava.
Treba napraviti okvir u kom je ta priča nešto uobičajeno. Ne izdvajati telefon kao nešto što iskače mnogo u odnosu na druge teme. Ne treba da bude tema da li si ili nisi zavisan od telefona, jer će mladi onda pružiti otpor i reći da nisu, objašnjava psiholog.
Kao drugi korak, sagovornica savetuje postavljanje pitanja, a ne davanje direktnih saveta. Smatra da mlade treba uključiti u to da smišljaju sami šta im treba, nikako im išta nametati kao da neko drugi zna šta je bolje za njih — ta je poruka najgora moguća.
Oni znaju šta im treba, ali hajde da nađemo neki zanimljiviji način za stimulaciju toga i zadovoljenje te potrebe, a da nije direktno vezana za mobilni telefon. Ne treba tema biti korišćenje telefona, nego teme su šta ti želiš, koje su ti potrebe i kako da ih zadovoljiš. Naravno, koristićeš i mobilni telefon — pa to svi znamo, savetuje psiholog Jovana Lazarević.
