Vasil je rođen 1994. godine u Beogradu. Kako kaže, imao je sasvim prosečno detinjstvo, podeljeno na period u gradu gde su ga voleli i na selu, gde su ga nešto manje voleli. Kao razlog za to navodi životinje koje je njegov otac posedovao i koje su bile njegova strast.
Kroz detinjstvo, ja sam samog sebe video kao Aleksu. Kada god bismo se igrali, ja bih bio Aleksa. To je došlo do te mere da sam ja dopuštao sebi da samo budem Aleksa – odgovara Vasil na pitanje o svom detinjstvu.
Prva situacija kada nije razumeo zašto je drugačiji je došla kada mu je majka rekla da ne može da se kupa na plaži bez gornjeg dela kupaćeg. Tada i dalje nije razumeo muško-ženske podele, ali je uvideo da nešto nije kako treba.
Drugi trenutak koji je uticao na njega jeste bio pismeni zadatak u 4. razredu, koji je napisao uglavnom u muškom rodu, ali nekoliko rečenica i u ženskom. Stav nadležnih je da nije znao gramatiku, deklinaciju i pravila u srpskom jeziku.
Moja majka je želela da ja budem devojčica i tako me je i oblačila. Dok su drugarice bile u redu sa mnom, dečaci me nisu mnogo podržavali. Dešavalo se i da me šutiraju posle škole – kaže Vasil.
Početak njegovog shvatanja dolazi u sedmom razredu, kako kaže, kada je prvi put video transrodnu osobu na filmu. Tada se prvi put autovao roditeljima, kao i drugarici u školi, a od svih je dobio samo ćutanje. O tome je pričao i u narednim godinama, a tokom druge godine srednje škole je odustao od razgovora i prihvatio da bude ono što od njega traži sredina. Tada su počeli anksiozni napadi i suicidalne tendencije.
Uprkos naporima da pronađe mesto gde bi mogao početi sa procesom promene pola, u Beogradu nije bilo takvog mesta.
Jedan od trenutaka kada sam shvatio šta me sve čeka je bio na maturi, na kojoj sam bio obučen po želji svih samo za slikanje. Čak sam i nokte uradio, mada su tri otpala posle pet minuta. Posle toga sam se preskuvao u pantalone, košulju i patike. Nisam se dugo zadržao jer sam shvatio da to nije sredina gde sam ikada pripadao – objašnjava Vasil.
Za prelomni trenutak u njegovom životu se može uzeti smrt njegovog oca. Kako Vasil objašnjava, on je bio, u tom trenutku, jedina osoba koja ga je prihvatala tačno takvog kakvog je on video samog sebe. U tom trenutku počinje njegova borba, koja i do danas traje.
Među problemima, koje navodi kao svakodnevne, se pre svega nalazi upotreba dvojnih dokumenata, s obzirom na to da ga ne prihvataju svugde sa samo jednim od ta dva. Pronalaženje posla smatra jednim od najtežih zadataka, s obzirom na to da nisu svi otvoreni da imaju trans radnika. Trenutno je 6 meseci zaposlen na mestu gde je prihvaćen, ali nije uvek tako.
Imao sam poslodavca kod kojeg sam dosta dugo radio. Jednog dana me je pitao šta imam u gaćama, na šta nisam znao kako da odgovorim. Nastavio je sa pitanjima, zanimajući se da li volim muškarce ili žene? – kaže Vasil, dodajući da nisu svi ljudi isti i da neće svi da odbiju potencijalnog radnika samo zato što je neko trans.
Kada je reč o Srbiji, transofobija je nažalost široko rasprostranjena. Vasil, međutim, nju opravdava neznanjem. Kako on kaže, neznanje izaziva strah, a strah izaziva mržnju.
Najbolje mesto za edukovanje o trans zajednici je Prajd Info Centar. Tamo možete pronaći sve relevantne ljude koji će vas uputiti i dati vam sve neophodne informacije. Ovaj poziv se pre svega odnosi na osobe koje nisu autovane, a potrebna im je pomoć i osobe koje su autovane i imaju određeni problem u svojoj zajednici. Pored njih, moguće je steći znanja i preko obuka organizacije Da Se Zna, koja se bavi prijavljivanjem nasilja i pružanjem psihološke i pravne pomoći.
