Karantin u četiri slike
Kada je u Srbiji proglašeno zatvaranje škola zbog pandemije korona virusa, a zatim uveden i policijski čas, delovalo je pa gotovo neverovatno posmatrati svet koji se za svega nekoliko nedelja našao šašavo okrenut naopačke.
Nije sve odmah delovalo tako. Stvari, a i naš doživljaj menjali su se zajedno sa novim izveštajima koji su dolazili ne više iz daleke Kine već iz susednog dvorišta. Kako je vreme prolazilo shvatila sam da priča ima dublji značaj. Tada se rodila ideja da zabeležim kako su proticale nedelje života u karantinu.
Nedelja prva
Škole se zatvaraju. Pa ko nije odmah iz sveg glasa pozdravio ove sjajne mere?Da se čoveku od iznenadne sreće, zavrti u glavi. Pljuštale su čestitke, sveske sam odmah spakovala, i odlučila da ovaj nenadani odmor iskoristim za savršeno lenčarenje. Frizeri, saloni, bioskopi rade. Ko se mogao nadati ovako neočekivano dobrom razvoju situcaije?
U kući atmosfera gotovo svečana. Babi je zabranjen izlaz iz kuće. Vrlo dobro se nosi sa ovom presudom. Svako pravi svoj plan kako najbolje da iskoristi slobodno vreme.
Najnovija razonoda postaje lov na penzinere. Sa drugaricama iz zgrade razmenjujem dnevne brojke onih koje smo zatekle na putu do prodavnce, a koji su prekršili karantin. Najveći broj za jedan dan: 28!
Nedelja druga
Italija zabrinjava. Pratimo sve vesti. Mama koja je počela da rad od kuće, s ushićenjem pravi planove šta bi sve mogla da čita, uči… Opredljuje se za kurs kuvanja. Prostora u frižideru je sve manje. Mislim da je to spremanje malo opsesivno..
Baka je zauzela tvrdu poziciju. Ako se ona pita, ovo je izvestan kraj sveta.
Još uvek me teše slike Italijana koji pevaju sa balkona. Život se tamo nije predao.
Online nastava mi se čini intersantnom. Ostatak vremena gledam filmove.
Nedelja treća
Ni Italjani više ne pevaju. Kako je to tužno. Španija ih u stopu prati po broju zaraženih. Ta nevidljva pošast izgleda da je sve bliže nama. Hoću napolje! Uh što je bilo lepo ono mučenje u školi!
Baka, dežurni epidemilog u našoj kući, uvodi najstrožije mere. Svaki dolazak iz prodavnce odvija se pod njenih budnim okom. Pranje ruku, dezinfekcija asepsolom, presvlačenje…uočavanje i popis sumnjivih lica koja su kašljala na manje od metar udaljenosti. Odustajem od prodavnice. Neka ide mama.
Ipak, shvatam kroz sve ove dane da je život zaista lep. Kako to da ranije nismo na to obraćali pažnju? Ovi dani nas uče tome. Ni sedenje kući više nije tako strašno. Družimo se više nego za poslednjiih pet godina.
