Connect Kako da? Lifestyle

Kako da se oslobodiš straha od javnog nastupa?

Šta nam je to u glavi kada se uspaničimo samo zbog mase koja nas posmatra?

Pogrešiću i svi će misliti da nemam pojma i smejaće mi se. Zvuči banalno. Da li ima smisla da se plašimo javnog nastupa?

Naravno da ima smisla. Javni nastup je na neki način vid komunikacije u kome mi imamo vodeću ulogu. Uopšteno čoveku komunikacija predstavlja problem. Svakodnevno je ona poprilično izjednačena, tačnije sagovornici su donekle međusobno jednaki, svako dobije priliku da kaže svoje mišljenje ili da ispriča svoju priču. Međutim nekad moramo izaći iz svoje sigurne zone, i pokazati šta znamo, i šta nas izdvaja iz grupe.

Sve je u moći

Prazna bina. Oslobođena samo za nas, da pokažemo šta umemo. A mi u kulisama stojimo, drhtimo, plašimo se ničeg drugog do samog sebe. Najveća je greška krenuti sa stavom roba posmatrača.

Ako sada zamislimo da smo u parteru, ljudi se guraju gaze jedni druge da bi došli do svog mesta i sa uživanjem gledali nastup. Sa sigurnošću tvrdim da im u mislima nije jedva čekam da neko nešto pogreši, pa da ga posle toga mrzim.

A mi jadni, idalje stojimo iza scene i razmišljamo više nego što je zdravo.

Ali kako se rešiti toga? Odgovor je zamena uloga.

Krenuti sa stavom da je posmatrač rob izvođača. Mi smo glavni, mi prenosimo utisak na publiku, mi njima govorimo. Oni su u mraku, i nas vide veličanstvene, upijaju sve što izvedemo kao da tako treba da bude. Kad si na bini osvetljen, oseti moć nad onima u tami, ispod tebe.

“Zdravo svima, ja se plašim”

S druge strane, nismo uvek u situaciji pozorišnog tipa javnog nastupa. Nekad nam je dovoljan razlog za paniku obično okruženje u kome treba da se predstavimo, i kažemo nešto o sebi, dok svi ostali ćute i posmatraju nas, očekujući apsolutnu spontanost.

Ali situacija u našem mozgu nije tako jednostavna. Dok ne dođe red na nas, kujemo planove šta sve možemo reći, gde da stavimo ruke i slično. To nekad zna da dá neku vrstu sigurnosti i olakšanja, ali često nam je veliki teret. Spontanost i opuštenost nije nešto što se vežba, niti je nesloboda u javnom ponašanju nešto od čega se odvikava, to je nešto što jednostavno kažemo sebi. Nesigurnost stvara veliku zavisnost, ali onu koja nije za sate razgovora i lečenje odvikavačkim metodama. To se rešava prevarom mozga.

Kako prevariti mozak?

Svaki čovek mora da ima sposobnost da uveri svoj mozak u nešto što je vidna neistina, da bi lakše podneo neke stvari. Ova metoda je riskantna zato što postoji šansa da krenemo da je primenjujemo na sve ostalo, ali i pod najvećom tremom mora se ostati pri zdravoj pameti i svesti. Svima je poznat onaj savet Zamisli da su svi u donjem vešu i biće ti lakše. To je praktično onoliko koliko je i teško izvodljivo.

Mozak se ubeđuje u nešto što može da prihvati u trenutku paničnog odsustva. Ako kažemo mozgu U mojim ustima je strah poverovaće i potrebno je samo da bukvalno pljunete i biće vam znatno lakše. Ako ste se ikada pitali, to je jedan od razloga zašto su sportisti toliko često sujeverni. Kada razmislimo sa time se srećemo i na gotovo svakoj važnoj fudbaskoj utakmici kod izvođenja slobodnih udaraca.

Dakle, najvažnija stvar je osetiti moć, jer ko je moćniji od onog ko pokazuje šta zna pred ljudima koji ga nemo gledaju. Pored toga, druga važna stvar je kontrolisati svoj um, jer je to upravo prednost čoveka, da može da se igra pameću. Zato samo hrabro, ljudi vole da gledaju i dive se.

Leave a Reply

avatar
  Subscribe  
Notify of