Svojom glavom

Koliko prostora za ubijene žene?

Koliko prostora je potrebno da bismo napisali 26 imena? A tek da bismo sahranili 26 leša?

No, mrtva žena nije problem u Srbiji. A nije ni njena smrt. Problem je što nije umela više da ćuti, bolje da trpi, manje da izaziva. Sve ostalo nije važno.

Nasilje u porodici i femicid

U 24 časa ubijene su dve žene. Obe od strane svojih partnera. Obe su trpele nasilje godinama. Obe su imale komšije koji su čuli po nešto, ali nisu želeli da se zameraju bilo kome. Komšije i mogu da razumem. Ali žene u vladi? Žene na visokim položajima? Teško. Zašto, njima, koje su na položajima moći, teško pada da bilo šta kažu? Nasuprot komšijama, one učestvuju u politici, u donošenju odluka, njihov glas može spasiti ne jednu ženu od šamaranja svog partnera, već hiljade njih. Ali opet, za te žene nema prostora u skupštinskim raspravama, nema prostora u zvaničnim izveštajima, nema prostora u medijima, ali uvek ima prostora par metara ispod zemlje.

Koliko još žrtvi porodičnog nasilja Srbija treba da sahrani, da bi opravdala svoje porodične vrednosti? A i koje su to porodične vrednosti ako otac tuče majku svoje dece, nečiju ćerku, nečiju sestru, a cela porodica na to ćuti?

26 puta smo omanuli da spasemo ženu. A nepoznato nam je koliko hiljada njih preživljava nasilje svakog dana. I čak i ako nije ničija majka, sestra, ćerka, zašto smo dozvolili da njen život bude manje vredan od života nečijeg sina, muža, brata?

Dok god kao komšije, poznanici, prijatelji i rodbina budemo okretali glavu, do tad nijedna žena neće biti bezbedna. A kao društvo nikad nećemo dostići prave vrednosti, ako dozvoljavamo da nam tuku majke i ćerke.

Uloga medija

Koliko prostora u medijima imaju rijaliti učesnici? A koliko žrtve porodičnog nasilja? Koliko se svetla baca na promociju nemorala, a poziva se na porodične vrednosti u kojima muž tuče ženu? Koliko ćemo da ćutimo i da se pravimo da se oko nas ništa ne dešava, da se oko nas ne šetaju višestruki silovetlji i kojekakvi prestupnici? Dokle će mediji da naknadno viktimizuju žrtve i svaljuju teret krivice na njih, umesto da iskoriste svoje glasove i pomognu onima koje u strahu žive svakodnevno? 

Mnogo toga kada si žena nije fer, ali naročito nije fer da se na tebe javnost poziva samo kada je tvoja uloga povezana sa muškarcem, a kada si sama i nezaštićena, najlakše je da se zažmuri. I tako već decenijama, niko da stane na put nasilnicima.

I ne samo da nismo bezbedne noću na ulici, već neretko nismo bezbedne ni u kućama pored ljudi koji su nam najbliži jer upravo često nama bliski ljudi samo čekaju pravu priliku da počine najužasnije zločine. Dok reči poput čuvaj se, pazi se, ne idi sama noću, odzvanjaju u našim glavama, setite se da i obučene kod kuće možete biti žrtve nasilja. Nikada nije do toga šta kažeš, šta nosiš, gde ideš, već do načina na koji nasilnik razmišlja, a svi oni razmišljaju isto – kako da počine taj zločin, kako da zloupotrebe tvoje pravo na sopstveno telo, sopstvene misli i emocije.

Dok su borci za ljudska prava šetali da spasu porodične vrednosi, za kraj ne mogu da ne citiram Branu Antović pitanjem: “Gde su litije za ubijene žene?” i zašto ih nikada nije bilo?

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments