Sa Draganom Rasić, Markom Đorđevićem i Srđanom Tomićem smo razgovarali o mračnim stranama selfie sveta.
Kako definisati tragediju selfija?
Jedna od mnogih definicija glasi: ,,Izraz koji se koristi za opisivanje situacija u kojima ljudi rizikuju svoju sigurnost, pa čak i život, kako bi napravili savršen selfie na opasnim ili neodgovarajućim mestima.“.
Problematika ove definicije jeste to što je poprilično uprošćena i uopštena. Ali veći problem je kome postaviti ovo pitanje. Da li pitati nekog sociologa ili komunikologa, koji su u neku ruku prošli ovu temu kroz školovanje? Možda novinara koji je izveštavao o tragičnim ishodima slikanja ,,savršenog“ selfija? Ili da ,,kliknemo“ na savete samozvanih stručnjaka i lajfkoučeva kojih su mreže pune?
Komunikološka tragična predstava
Marko Đorđević, profesor medijskih praksi i komunikologije na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, je jedan od autora knjige ,,Tragedija selfija“. Prema knjizi, ovaj fenomen je doveden prvenstveno u vezu sa društvenim mrežama i novim medijskim platformama. Kako prof. Đorđević kaže, one su ,,reaktuelizovale problem usamljenosti čoveka, istovremeno doprinoseći i nastanku novih fenomena, koji indirektno imaju veze sa usamljenošću“.
Kako dalje navodi, reč je o aktivnostima i radnjama pojedinaca koje dovode do tragičnih ishoda, iako su zamišljene kao igra i zabava.
O tragediji selfija se može govoriti kao o novom medijskom žanru, koji se u određenim aspektima dovodi u vezu i sa antičkom tragedijom kao pozorišnim žanrom. Tragični pad ,,junaka“ tragedije selfija, kao i ,,tragičnog čoveka“ na pozorišnoj sceni u antičkim dramama, u vezi je sa određenom nesmotrenošću ili greškom koju svako može počiniti.
Najčešća ,,pozornica“ ove tragične predstave jesu litice visokih stena, krovovi solitera, vagoni vozova i drugi slični ambijenti. Ova mesta imaju adrenalinsko i katarzičko dejstvo, kako za glavne aktere, tako i za njihovu publiku na društvenim mrežama.
Ovaj fenomen se takođe dovodi i u vezu sa narcisoidnošću i egocentrizmom, ali i problemom usamljenosti. Vrtoglav uspon društvenih medija i komunikacijskih platformi pogoduje razvoju potrebe za privlačenjem pažnje. One otvaraju nove medijske prostore za predstavljanje i izražavanje narcisoidnosti i egocentrizma.
“Ja“ naspram “Mi“
Zajednica je mesto gde se “ja“ pokazuje nemilice. Prestala je da bude opseg našeg življenja i poznavanja, već se transformisala u virtuelnu od nekoliko hiljada do nekoliko miliona ljudi. Njima pokazujemo sliku sebe koju želimo da oni vide i dajemo im prostor da donose zaključke. Zajednica postaje sve veća ako im se prikazuje luksuzan i sjajan život, koji je lišen bola i patnje.
Profesorka sociologije gimnazije ,,Zaječar“ Dragana Rasić govori da je ,,informatička revolucija dovela do mnogo dobrog u industriji, medicini i povezivanju ljudi, ali da je takođe stvorila i lažnu sliku o svetu i našem mestu u njemu.“.
Još je Veber govorio o Idealnom tipu, kao misaonom konstruktu koji u stvarnosti ne postoji. Dakle, idealno društvo, idealan život a na kraju i idealan čovek još uvek ne postoje.
Verovanje u imperativ savršenih proporcija lica i tela postalo je izvor brojnih patnji i bola. Filteri, često nazvani terorima lepote, dodatno produbljuju ovu dilemu, prikazujući iskrivljenu sliku koja se nametnuto postavlja kao standard kojem treba težiti. Ova opsesija savršenstvom stvorila je ozbiljan pritisak na pojedince, a naročito žene, često dovodeći do nerealnih očekivanja i dubokih emotivnih posledica. Kroz filtrirane slike, društvo ne samo da postavlja neostvarive standarde već i podstiče kulturu u kojoj se vrednosti pojedinca često meri spoljašnjim izgledom, čime se negira bogatstvo unutrašnje lepote i raznolikosti.
Život nije instagram, već ono što propuštamo dok gledajući kroz taj mali prozor na kameri pokušavamo uhvatiti ono što želimo drugima da predstavimo.
Iza kulisa selfie manije
Današnje društvo je nažalost postalo otuđeno. Nedostatak socijalne inteligencije zatvara ljude za druženje u neposrednom kontaktu. Kako se sve digitalizovalo, vremenom se i svakodnevni život prebacio u online sredinu.
Mlađim generacijama su nametnuti selfiji kao novi vid komunikacije a naredne ga uče i usvajaju od malih nogu. Pojedini mladi ljudi se pronalaze u isticanju sopstvenog lika i tela. Zanemaruju se unutrašnje lepote i moralne vrednosti. Takođe je i bitna lokacija selfija – što izazovnija i atraktivnija, to privlači više pažnje i reakcija poput “lajkova“ na društvenim mrežama.
Novinar, poreklom iz Zaječara, Srđan Tomić navodi neke od primera o kojima je lično izveštavao.
Baš konkretno u Nišu na nekoj eksurziji devojka ili momak, više nisam siguran, se popeo/-la na Stambol kapiju, koja je bliže Nišavi, funkcionalna je i Nišlije je koriste svaki dan. Došlo je do povrede, srećom ne životne opasnosti. Pa onda na putu Niš-Beograd se neki momak peo na elektro-vagon. Sva sreća je ostao živ i zdrav. Ovakvih primera imamo svakodnevno.
Nije retkost da se mladi osećaju odbačeno i zanemareno od svojih porodica, prijatelja, odeljenja, smene u školi i mikro zajednice. Imaju potrebu da budu viđeni, saslušani i prepoznati. Nažalost se prepuste kontraverziji i pokušavaju privući pažnju na pogrešne načine, koje pravdaju kao zabavu i igru.
Začarani krug – gde mu je kraj?
Svi postavimo poneki selfie na naše društvene mreže. Izazovemo određeni broj reakcija u vidu komentara, “lajkova“ i “šerova“. U tom momentu smo zadovoljni svojim “uspehom“. Taj euforičan osećaj nas ispunjava sve dok ne naiđemo na tuđi selfie koji ima daleko više reakcija od našeg. Euforija se pretvara u ogorčenje, bude se nezasićenost i potreba za većim brojem “lajkova“.
Ako već slikamo i postavljamo selfije, oni treba da nam donose užitak a ne patnju i bol. Nažalost to više nije lako, jer su društvene mreže prenatrpane narcisoidnim i egocentričnim personama koje hrane naše nesigurnosti svojim nerealnim standardima lepote i života. Konstantno smo priloženi riziku sklizavanja u nepodnošljivu lakoću površnosti, nerazmišljanja i besmisla.
Kako bi društvo i pojedinci smanjili broj tragičnih ishoda slikanja selfija, moramo manje da živimo u klikovima, manje se ogledamo u ekranima mobilnih telefona i divimo svojim i tuđim tričarijama na društvenim mrežama. – Marko Đorđević
Tekst pisale: Katarina Beković i Nina Đorđević
