Od kada su se vrata sveta zatvorila, život je stao. Ili nije? Iza zatvorenih vrata ostali smo sami sa svojim zidovima i dosadom ili sa svojom porodicom – malom ili ipak malo većom. Sa porodicama nije uvek ni lako ni jednostavno, nije bilo ni do sada, ali smo odlazili od kuće, bili u školi, sa prijateljima, živeli svoj život, a sada možda više ni nemamo prostora za sebe.
Stres ove situacije
Posavetovali smo se sa psihološkinjom Milicom Lugumerski o vandrednoj situaciji i stresu koji ona predstavlja.
Sam stres kad pričamo o njemu je da se oko nas dešava nešto na šta nismo navikli. Samim tim ovo je jedna situacija koja je svakome nepoznata i upravo zato nije laka, kaže Milica.
Milica je izjavila kako ova situacija sa jedne strane nije toliki izazov za mlade, jer su oni navikli da provode vreme na društvenim mrežama sa prijateljima, ali je sa druge strane izazovna jer smo kao adolescenti u periodu kada je momenat druženja i izlazaka za nas najvažniji. A i najviše konflikata je sa roditeljima i ukućanima, sa kojima smo sada zatvoreni.
Kućna izolacija
Svi smo mi različiti, od onih osoba koje su po svojoj prirodi mnogo otvorenije i potrebno im je da stalno imaju neke ljude oko sebe, da izlaze, da su aktivne stalno, ima i onih kojima nije problem da sede kod kuće, zaključuje Milica.
Složićemo se sa Milicom da ovo jeste momenat koji trebamo iskoristiti na najbolji mogući način i posvetiti se nečemu za šta ranije nismo imali vremena. Napominje da ovo zapravo neće još dugo trajati, iako se čini da hoće doveka, i da ćemo se brzo vratiti svojoj trci/frci.
Zaista ima mnoštvo nekih aktivnosti koje možemo da odradimo u karantinu koje ti malo skrenu i misli, a i taj rad na sebi je bitan, da izađeš iz svega ovoga kao nova osoba.
Ne mogu da ih podnesem
Pitali smo Milicu kako podneti svoju porodicu u trenucima kada nam ta četiri zida sa njima postanu tesna.
Stoji ona stara; izbroj do 10 kada te iznervira neko od ukućana, nemoj odmah da odreaguješ, idi u svoju sobu, ako je imaš, osami se. Nekako treba razumeti da i roditeljima nije lako u ovoj situaciji, da ni oni nisu navikli da su stalno u kući, da su stalno svi zajedno kući.
Milica nas poziva na toleranciju i osamljivanje. Distanciranje od sveta okolo uz muziku i ono što ti prija, što voliš i u čemu uživaš, kada se potreseš. Tako ćeš pomoći sebi da prevaziđeš ovo što nikome od nas nije lako.
Podseća nas i na to da se danas skoro svaka treća osoba bori sa anksioznošću, napadima panike i dr, i bez korone, i da je u ovoj situaciji ovakva stanja mogu dodatno da se aktiviraju. Savetuje sve nas da obratimo pažnju na ljude oko sebe i kako oni ovo podnose.
Ono što je važno
Ostati nekako pribran i priseban u svemu ovome, biti zadovoljan bez obzira na okolnosti; da ne sedimo, da ne kukamo ova dva meseca šta nas je snašlo, nego prosto da pronađemo neke mehanizme da se izborimo i sa samim sobom i sa ovom situacijom. Prilagoditi se – biti prisutan.
Sve kroz šta prolazimo, priprema nas za ono šta ćemo da postanemo. I ovome postoji razlog. Osećajte sve, proživite i najgore, ali izvucite i iskoristite najbolje, naučite. Sve teškoće i sve obaveze sa kojima se svakodnevno borimo očvršćavaju nas i rastemo. Punimo bateriju iskustvima za život koji je tek preda nama, i čiji ćemo put odrediti, jednom kad konačno odrastemo.
Zato, iako nemate ni prostora ni vremena, odvojite. U svojim mislima barem. Setite se ko ste i gde idete. A dok ste iza zatvorenih vrata, na pauzi puta, pogledajte tu kuću gde ste, te ljude od kojih polazite, i pronađite u sebi razumevanje koje će da raste sa vama. Prigrlite ih. Sačuvajte u sebi. Znam da izgleda kao da se ovo nikada neće završiti, ali hoće, i ko zna, možda će vam jednom i nedostajati. Ostanite na svojoj strani.
