Jedan od najznačajnijih slikara sa ovih prostora rođen je u Podgorici, a školovao se u Beogradu. Život je sebi ugodio u Herceg Novom, u kojem živi i stvara oko 70 godina.
U Narodnooslobodilačkoj borbi, bio je pripadnik Šeste crnogorske udarne brigade. Na početku je učestvovao u teškim borbama, nakon čega je ubrzo prebačen u Štab brigade, kako bi crtao portrete svojih drugova za novootvoreni časopis.
Nakon završetka rata, odlazi u Beograd na školovanje, gde upisuje Pravni fakultet. Nedugo posle, ispisuje se i počinje da studira Akademiju likovnih umetnosti. Diplomirao je 1951. godine u klasi Lojza Dolinara.
Držao je samostalne izložbe u Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Podgorici, Rimu, Oslu, Berlinu, Herceg Novom… Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj slikarski rad. Predstavljao je Jugoslaviju na Venecijanskom bijenalu 1996. godine.
Sedeći u svom ateljeu, u kući tik pored šetališta Pet Danica, svakodnevno pronalazi inspiraciju u slikanju prikaza koje vidi kroz prozor. Nepresušan izvor inspiracije mu je i more. More shvata kao „ogledalo neba koje neprestano menja svoju površinu i deluje kao neiscrpni izvor života“.
Po struci diplomirani vajar, Vojo se okrenuo slikarstvu tek nakon odlaska u Pariz i Rim, gde su ga gradovi i kultura inspirisali i pomogli mu da formira svoj stil. Mnogi njegovi savremenici opisuju njegov stil kao „nepogrešivu mogućnost sublimiranja formi i pronalaska onoga što je bitno“ u monotonim dešavanjima i kretanjima ljudi.
Vojove slike opisuje naizgled svakodnevni život, ljude kako se kreću po šetalištu, decu kako gledaju brodiće sa raširenim jedrima, dame kako sede u kafićima uz more, gospodu kako pomno prate pogledom bačenu boćarsku kuglu dok leti kroz vazduh… U jednom od intervjua koje je radio, svoj stil je opisao kao „blagost u načinu, a čvrstoća u činu“.
Tokom godina, imao je priliku da se druži sa političkom i kulturnom elitom ovih prostora. Herceg Novi je do sredine devedesetih godina prošlog veka bio uporište književnika i slikara. Tu su boravila velika imena poput Mome Kapora, Ive Andrića, Branka Ćopića, Zuke Džumhura…
Priseća se kako je sa Ivom Andrićem razgovarao samo o površnim temama, dok je sa Milovanom Đilasom ulazio duboko u tematiku društvenih i političkih problema ovih prostora. Arsenu Dediću je poklonio naslikan brod na boci viskija, kao znak pažnje Arsenu za pisanje zbirke pesama „Brod u boci“.
Sećam se prvi put kad sam ga video, pre desetak godina, kako je opušteno sedeo u kafiću „Stanica“ i ispijao svoju jutarnju kafu. Delovao je kao jednostavan čovek, bez velikih potreba i sa dosta slobodnog vremena. Nikada mi se nije činilo da ima toliko godina, uvek je zračio pozitivnom energijom koja mu se videla iz pogleda.
Motiv koji je najupečatljiviji na Vojovim slikama, pored spajanja nespojivih celina je izrazito jasan prikaz očiju. Američki psihijatar i neurolog dr. Harold Kelman je, dok je istraživao mentalitet Crne Gore, u tim očima video oči Vojove majke. Istoričari umetnosti bi ih ipak pre uporedili sa Arhajskim osmehom, za koji je nemoguće tačno odrediti šta znači.
Vojov pozitivni stav, tipičan primorskom načinu života, svakodnevno okrepljuje svoj grad i ljude u njemu. Primajući svaku vest sa lakoćom i opuštenošću, Vojova dokolica se preko kista i palete, transformiše u umetnost kosmopolitskih razmera.
Boraveći u Herceg Novom ceo život, prvo kao profesor na Višoj pedagoškoj školi likovnih umetnosti, a zatim kao slobodni umetnik, uticao je na ogroman broj umetnika koji su i danas aktuelni. Najaktuelniji glasnogovornik Vojove ličnosti i stvaralaštva je Rambo Amadeus, koji ga je popularizovao u široj javnosti njegovim citatom „Razgovor se uvek vodi na nivou glupljeg“.
Autor: Luka Đoković
