Da li je naš život splet slučajnih okolnosti ili zapisana sudbina od koje ne možemo pobeći? Odgovor na ovo pitanje našla je Beograđanka Snežana Radojičić, instruktor terapeutske joge i neumorni putnik po tajanstvenoj i uspostaviće se, nikad do kraja istraženoj Indiji.
Putujući u Indiju shvatila sam da ju je teško zaokružiti. Taman kada bih pomislila da sam ovladala nekim segmentom njihove kulture i načina života, ispostavilo bi se da je to tek uvod u veliku i nepreglednu priču. Mistična, velika zemlja, shvatila sam, čuvar je mnogih tajni, kaže Snežana za Youth Vibes.
Jednu od tih tajni Snežana je otkrila guglajući po internetu. Zapanjeno je konstatovala da nikada, iako je toliko puta boravila u Indiji, nije čula da postoji mesto u kojem se nalaze ispisane sudbine svih ljudi. I još neverovatnije, da su zapisi stari 7000 godina i da se budući da su urezani na kori palminog lišća prepisuju na svakih 700 godina.
To je nemoguće, pomislila sam. Ako su zapisi svih naših sudbina napisani pre toliko vekova, znači li to da su ne samo pojedinačni životi, već i istorijski događaji, davno predodređeni. Pitanja su se rojila, od toga ko je urezao naše sudbine, na kom jeziku, ko ih tumači i kako je moguće da niko za to ne zna. Odlučila sam da spakujem kofere, i krenem na put.
U Indiji, uspostaviće se, veoma mali broj ljudi je bio spreman da priča na tu temu. Ili nisu ništa znali ili su se, kako je pomislila Snežana, zavetovali da ćute. Uspostavilo se da Biblioteku palminog lišća, kako se naziva ova kuća sudbine, uopšte nije lako pronaći.
Bilo je neobično. Sve što sam imala od koordinata jeste da se Biblioteka nalazi u Bangaloru. Krenula sam iz Čenaja, prešla 1000 kilometara da bih u tom gradu gde je trebalo da se susretnem sa svojom sudbinom shvatila da niko nije voljan da priča na tu temu. Gubila sam nadu. Pomišljala kako sam naivno poverovala u sve i kinjila sebe: Da postoji, ne bi ti baš bila prva osoba koja je za to saznala. Pa valjda bi o tome brujali svi mediji.
Susret sa uličnim prodavcem, uspostaviće se, bio je znak na putu. Jedan od stotine njih odlučio je da joj pomogne. Biblioteka postoji i nalazi se u Čenaju.
Vratila sam se i posle traganja i traganja po ulicama Čenaja, našla sam se na pragu Biblioteke palminog lišća. Protrljala sam oči. Da, ispred trošne kuće sačekali su me čitači, potomci reda sveštenika, koji su jedini znali da iščitaju zapise. Objasnili su mi da se znanje prenosi sa kolena na koleno.
Veliko iznenađenje, priča Snežana, bilo je otkriće da su sudbine zapisane na starotamulskom jeziku, a da su, prema rečima Čitača, nedavno prepisane, pre 80 godina. Nedavno? Bila je zgranuta.
Čitač je pronašao moj list i počeo da sriče imena mojih roditelja, muža, dece. Vrlo težak posao za jednog Indijca da izgovori srpsko ime. Bilo je jasno da je pred mnom moja sudbina. Dok je Čitač pevao na starotamulskom, njegov pomoćnik je prevodio na indijski, a očigledno pomoćnik pomoćnika na engleski. Kockice su počele da se slažu. Tačno, ponavljala sam, tačno. Nisam bila sigurna da li sam uskočila u Alisino ogledalo u zemlji čuda ili se ovo stvarno dešava. Bilo je nerealno.
Na pitanje da li želi da joj prevedu ceo list sudbine i pošalju na kućnu adresu, Snežana je bez dvoumljenja rekla da. Na tom papiru bilo je sve, i ono što je doživela i ono što će je tek sačekati u budućnosti.
Koliko rupija si platila, pitala me je prijateljica po povratku u Beograd, zacenjena od smeha. Pa da li ti zaista veruješ da će neko miljama daleko da prevede tvoju sudbinu, spakuje u koverat i adresira na Srbiju za koju nikada nije čuo da postoji? Nasmejala sam i odgovorila: Ako je zapisano, stići će. I zaista posle nekoliko meseci, u poštanskom sandučetu pronašla sam kovertu. Osvrnula sam se oko sebe. Da sam u tom trenutku ugledala dobru vilu ili kineskog zmaja ne bih se začudila. Život je bajka, uskliknula sam.
Snežana kaže da je ovo iskustvo promenilo njen odnos prema životu. Shvatila je da neke stvari jednostavo moraju da se dese, da su predodređene. I da je na nama da ih samo prigrlimo.
