Tinejdžersko doba je poznato po stalnom traženju novca od roditelja, za svakodnevno ispijanje kafa, za žurke i rođendane, za more, ali i za različite druge stvari koje čine leto. Kako mladi često izjavljuju, vremenom im dosadi svakodnevno traženje novca od svojih roditelja, a zatim i njihovo pridikovanje na račun trošenja. Samim tim, poznato je koliko je nenormalno teško napraviti neki štek ili još teže ne potrošiti taj isti. Stoga, u nekom trenutku svima nama javila se ta misao – gde da nađem lovu? Potreban mi je posao. Uglavnom, vreme je da se vrte pare, ali kako?
Bez muke nema nauke, a bogami ni love
Čitajući knjigu Misli i obogati se, jutjuber Marko (17) odlučio je da stavi svoje veštine na jedan papir i pretvori ih u novac. Kako Marko kaže, potrebno je imati neki cilj i raditi na sebi, svojim sposobnostima i iskustvu, kako bi ga ostvarili.
Želim da idem na Američki univerzitet u Bugarskoj zbog čega mi je potreban novac, pa sam odlučio da ga sam zaradim. Počeo sam da radim na sebi i odatle je sve krenulo. Započeo sam svoj youtube kanal, ali njemu sam najmanje posvećen, jer radim za Refresh youtube kanal Koka Kole kao njihov sponzor. Nekada sam radio i digitalni marketing, ali sam prestao zbog nedostatka vremena. Uživam u editovanju za agenciju iz Makedonije, koja se bavi snimanjem i slikanjem različitih događaja. Najbolji deo je što sam sam svoj gazda i posao obavljam kod kuće.
Marko je zaljubljen u kameru i snimanje još od malih nogu. On kaže da je još kao klinac, na svom prvom telefonu imao video editor i bio je zaluđen njime, pa je snimao sam sve što je stigao. Seća se da je poludeo kada mu je otac kupio novi bolji telefon, ali bez video editora. Tako je sve i krenulo – kasnije je kupio svoj prvi aparat, zatim i drugi. I vremenom je ljubav rasla zajedno sa iskustvom.
Na teži način sam naučio da treba da organizujem svoje vreme što bolje. U telefonu imam kalendar u koji zapisujem sve. Uglavnom je potrebno da sastanke sa ljudima ograničim vremenski kako bih obavio sve obaveze tog dana. 24 časa je zapravo jako malo vremena, zato mi dosta znači kada ljudi poštuju dogovor i ne kasne, izjavio je Marko za kraj, vezano za organizaciju vremena.
Škola je sranje, ali nekad i dobro posluži
Fizioterapeuti medicinske škole Vuk (16) i Aleksa (17) koriste svoje stečeno znanje iz škole da napune svoje džepove.
Moja baka je fizioterapeut i zahvaljujući njoj imam prostor sa opremom. Zbog toga sam odlučio da zajedno sa drugom napravim biznis preko leta. Poslednje dve godine imali smo stalne prakse u Niškoj Banji i Kliničkom centru, tako da sam naučio ono što je potrebno za dobru masažu. Želim da iskoristim svoje znanje kako bih došao do letnjeg džeparca, jer opet pivo se neće samo kupiti. Masaže opuštaju i mene, uživam u njima i vreme mi brzo proleti, rekao je Vuk.
Aleksa je do sada masirao rodbinu, prijatelje, pa čak i profesore u školi i došao na tu ideju da napravi neku zaradu od toga. Ističe da svi oni koji misle da su pacijenti uglavnom babe i dede, zapravo greše i da dosta mladih ljudi poželi da se opusti u dobrim rukama, a da pri tome ne daju neke velike sume novca. Za sada radi parcijalne masaže i to po jako niskoj ceni, a masaže najduže traju 25 minuta, tako da je i lova brza.
Kako obojica kažu, na kraju krajeva, potrebno je malo ulja, dobre ruke i naravno mušterija.
Mnogi tinejdžeri se odlučuju da ipak ne iskoriste znanje iz svoje škole kao što su Vuk i Aleksa, već da rade na svom talentu i da im ono donese neki džeparac. Jedan od njih je i Petar (17) koji iako ide u medicinsku školu, koja nema veze sa onim što radi, on ume da pozlati svoj talenat.
Crtam bukvalno od kad znam za sebe. Otac me je uveo u crtanje, pokazao mi je neke osnove jer je i on ranije slikao. Kasnije sam nastavio sam da napredujem. Crtao sam i vežbao svakog dana, a u početku su to uglavnom bile poznate ličnosti. Ubrzo sam shvatio da svoj talenat mogu i da unovčim. Prve portrete su mi tražili drugovi iz škole i to za jako male pare. Kasnije sam se raspitao kod velikih umetnika i oni su me uverili da to što radim vredi mnogo više, kaže Petar.
Petar ističe da je najlepši posao onaj koji se radi sa velikom količinom ljubavi. Međutim, ti poslovi zahtevaju posvećenost. On kaže da mu jedna slika oduzme od 15 do 40 sati, ali uživa u svakom trenutku, jer slikanje za njega predstavlja antidepresiv. Dodaje da je za dobru sliku potrebno dosta motivacije, vremena i strpljenja, koje ponekad nema i da mu se zbog dugog sedenja često dogodi i da se sav ukoči.
Trenutno radim samo portrete, ali planiram da širim dalje svoj talenat. U budućnosti vidim sebe kako sedim na plaži, crtam ljude i mlatim pare. Sve u svemu, slikanje je najlepše dok se ne pretvori u biznis, rekao je Petar o svojim planovima za budućnost.
Šankeri, konobari, baristi, barmeni,…
Ukoliko si od onih koji idu na sigurno, uvek postoje brojni kafići u kojima možeš da nađeš posao. Zatim, ni rođendaonice nisu loš izbor, Avon, ili podela letaka.
Radim u kafiću kao šanker/konobar. Počeo sam ralativno skoro, pre par nedelja i radim šest dana u nedelji, po osam sati. Nije naporno, ali umem da se smorim kada je kafić prazan. Dobra strana je što sam usavršio svoj espresso, a najteže mi je da napravim francusku kafu, ali na kraju krajeva sve kafe su iste, izjavljuje Ilija (17) i dodaje da postoji razlika između bariste i barmena – barista pravi kafe, dok je barmen zadužen za alkohol i žestinu.
Žurke koje se vikendom prave ovde omogućavaju mi da radim ono što sam od početka i želeo, sa alkoholom i pićima. Najzanimljivije mi je kada poređam čašice, polijem ih absentom i zapalim. Zapravo sam veliki alkos. To je zanimljiva strana posla, dok preko nedelje je pusto i dosadno, pogotovo ako dođe komšinica da se žali.
Svi znamo ono – lete pare, letim ja i svi želimo jahtu sa svojim imenom, stan u Emiratima i da nam sve zvecka kada uđemo u harem. Osim ako ne znate nekog šeika, sreća nije u novcu. Šalim se naravno, sve što je potrebno ovog leta je dobro društvo, lako zarađen džeparac, neka letnja šema i pivo na keju.