U jugozapadnom delu Sarajevskog polja, u podnožju planine Igman, pored gradske četvrti Ilidža, smešteno je Vrelo reke Bosne, istinski raj prirode na zemlji.
Sa nadmorske visine od 492 metra, iz više jakih izvora, spušta se reka Bosna, silovita i bistra. Zbog svog kvaliteta koristi se i za sarajevski gradski vodovod. Ovo voljeno izletište Sarajlija, na 603 hektara zemljišta, udaljeno je svega 15 kilometara od centra grada. Do njega se može doći taksijem, ličnim prevozom ili tramvajem, kružnom sarajevskom linijom, koja vodi do Ilidže. Poseban doživljaj je voziti se do Vrela fijakerom na Ilidži.
Kada smo ušli kroz kapiju i zvanično stupili na teritoriju Vrela Bosne, činilo se kao klasičan parkić kroz koji protiče reka, ništa što do tada nisam videla. Međutim, prateći glavnu stazu i stigavši do prvog mosta okruženog zelenilom, postala je očigledna jedinstvenost Vrela. Prvo što sam primetila jeste čistoća Vrela koju su Sarajlije uspele da očuvaju uprkos brojnim turističkim posetama. Stiče se utisak da čovek tamo nikada nije ni kročio, iako vas u svakom trenutku okružuje još posetilaca. Tu se nalazi i jedan kafić, ali on kao da se kamuflirao i nimalo ne narušava doživljaj netaknute prirode.
Uz razgovor turista, čuje se još samo žubor vode. U vazduhu svežina. Drveće bujnim i širokim granama oblikuje savršene zelene tunele. Otuda i nije čudno što je Skupština Kantona Sarajevo, 25. maja 2006. godine, donela Zakon o proglašenju Spomenika prirode Vrelo Bosne, kako bi dodatno zaštitila njegovu lepotu i jedinstvenost.
Vrelo se sastoji od više malih ostrva povezanih mostovima preko brojnih potoka. Iz glavne pešačke staze grana se još manjih. Taman kada smo mislili da smo videli sve lepote Vrela, iznenadila nas je stazica desno od glavne. Odvela nas je do jezerceta kojim plove labudovi. Naspram njega, drvene kućice.
Kada smo prešli preko najvećeg mosta, prateći znak „edukaciona staza“, došli smo do dela za piknike uz reku. Ljudi su sedeli na prostirkama, posmatrali, divili se i pokušavali fotografijama da ovekoveče te jedinstvene trenutke potpunog spokoja i vanvremenske lepote. Isto smo pokušavali i mi…
Preuzeto iz nedeljnika Reč naroda
